Miodrag, nadaleko poznat po nadimku Prpac i Žanin, oboje su penzioneri. On Srbin iz Pirota, ona Špankinja, nekadašnji direktor fabrike lekova. Vole oni njegov rodni Pirot, svake godine ga posećuju, naučila Žanin srpski, a vole i njenu južnu Španiju. Od 1967. su u Francuskoj, ali oboje glasno ističu da za rodnu grudu nema zamene.
Do sada se njima u Srbiji svašta događalo, navikli su i da ih svake godine nešto dobro prodrma. Poslednje jače drmanje, a to znači i poniženje, drži ih već dve godine i – do suda su došli. Evo te priče:
– Oboje smo teški invalidi. U Pirotu, tog dana kad nastaju naši problemi, Žanin je vozila kola. Na kolima nalepnica da smo invalidi. A posle operacije, Žanin je ostala i teški srčani bolesnik. I, eto, tada joj pozli, uključim joj aparat za disanje koji nam je dala bolnica. Kako je to bilo nedaleko od zgrade Eletrodistribucije, uđem da tražim pomoć, kad stiže neki čovek, pita: "Ko je Prpac?", pa nastavlja: "Eno, supruga će da vam umre, izbacili je iz kola, parkirali ste se na zabranjenom mestu."
Brzinom kojom je šepajući moguće, ode Miodrag na mesto, zatiče Žanin bez aparata, bez štapa, zelena od straha i bolova. Dok ju je policija isterivala jedna žena prišla, odvela je do klupe.
Kazna, pa aparat za disanje
– A tu pauk, natovario kola. Vičem: "Daj mi aparat, žena mi umire!", policajac odgovara: "Ne dam, dođi u servis i plati kaznu." Ne mi, već taj isti policajac poziva taksi, čiji račun mi plaćamo. Pravac Parking servis. Tamo kasirka naplaćuje kaznu 4.060 dinara za pogrešno parkiranje i 100 evra kao dodatnu kaznu. Dajem dve novčanice od po 50 evra i tražim priznanicu, a ona mi pruža lažnu, blanko, priznanicu za uplatu 5.000 dinara i 50 evra odvaja, daje ih policajcu i oboje odoše. Prethodno smo im pokazivali potvrdu za aparat za disanje izdatu od bolnice. Ne pomaže. Na uvid davali i naše obe invalidske karte, tvrdili su da ne važe za Pirot, a kasnije, ja ne budem lenj, odem u Niš, gde kažu da su karte punovažne. Kad sam im pokazao vozačku dozvolu, bacio je na zemlju i zgazio. Prilikom odvoženja kola slomili su auspuh i branik – priča Veljković.
Odu Veljkovići i u Beograd, u francusku ambasadu, tamo im izdaju potvrdu da je njihova državljanka Žanin Veljković teški invalid i da se to mora poštovati svugde, čak i van parking mesta, a istu potvrdu šalje im i Policijska uprava oblast Andr et Loao, te protiv pirotske policije ambasada podnosi tužbu za korupciju.
E, tek tad nastaju problemi.
Lažni zapisnik, lažni svedoci
– Policija imenovala Komisiju o rešavanju pritužbi, uručuju nam službenu belešku i to kao da sam ja dao izjavu, a bez mog je potpisa. Konkretno, piše da je "belešku sačinio samostalni policijski inspektor oficir OSP Nikola Ranđelović na osnovu razgovora sa Miodragom Veljkovićem". Našli i lažne svedoke, a, naravno, nigde ne spominju da je policajac bio pijan, ogorčen je nas sagovornik.
Na ročištu, na pitanje mog advokata, policajac tužilac odgovara da je automobil bio parkiran na autobuskom stajalištu. A pošto su svedoci tvrdili da se policajac nije tu nalazio, moja tužba je odbačena kao neosnovana i izdaju rešenje u kojem je upisan netačan broj Žaninih kola. Ma, gde su oči Javnog tužilaštva? Ovaj zapisnik je rađen kao na šapirografu. Niti sam vlasnik kola, niti je tačan broj kola, niti mesto i sat parkiranja, niti je na licu mesta bilo njihovih svedoka, a ja za sve imam svedoke, pa i vozača autobusa koji kaže da nisam bio na stajalištu, niti takvo postoji. Lažne izjave kao na traci. Prema njihovom, nisam dao 100, nego 50 evra. I tako me taj policajac tuži za pretrpljenu duševnu bol.
Invalidi zbog Kosova!– A zašto smo invalidi? Zbog Kosova. Albanci nas ubiše na manifestaciji u Parizu, kod Zimskog cirkusa. Nosio sam parolu "Kosovo je Srbija", a Žanin srpsku zastavu. Slomili mi kičmu i kukove. Tukli nas kao pseta – samo letimično, uzgred, rekao je Prpac, nekad bokser, inače poznat i kao veliki humanitarac ili onaj što se okuražio da Bernaru Kušneru, zbog Kosova, napravi scenu, snažno mu dugo držeći ruku dok nije pristao da sa Srbinom nazdravi srpskom Kosovu. |
Po tužbi policajca drugo ročište je zakazano za 12. decembar u Pirotu.
– Mi po 80 godina, invalidi. Da idemo? – ogorčen je Prpac.
