Švajcarac Pol di Boše, novinar, ratni izveštač i publicista boravio je u Srbiji u vreme Prvog svetskog rata i sa srpskom vojskom se povlačio preko Albanije, o čemu je napisao niz putopisnih tekstova koji su objavljivani u časopisu “Journal de Geneve”, u periodu od jula 1915. do maja 1916. godine. Tekstove koje objavljujemo u ovom serijalu prikupili su mr Živko Marković, poznati srpski istoričar koji živi u Švajcarskoj i prevodilac dr Miomir Lj. Marinković.
Poslednja tri teksta Pola Di Bošea, koje je švajcarska javnost imala prilike da čita krajem aprila i početkom maja 1916. govore o njegovom putovanju iz Skadra do Drača, boravku u Draču koji je iskoristio da se sretne i razgovara sa Esad pašom i najzad o odlasku u Brindizi, odakle se vozom zaputio kući.
Albanske močvare
Da bi stigao do Drača novinar je prešao velike ravnice centralne Albanije. Taj poduhvat je bio težak i veoma opasan. Iz zaseda su vrebale razbojničke bande Albanaca i bugarskih komita.
“Više je vredelo i nešto reskirati nego tamo čekati, u toj nesnošljivoj neizvesnosti i na kraju biti zarobljen od neprijatelja koji je nadirao sa svih strana. Stigli smo do prvih močvara. Nemoguće je preći tu ravnicu, pokrivenu slanom vodom, iz koje su samo vrbe kao tanke zavese izlazile iz vode. Trebalo je, dakle, zaobilaziti i ići podnožjem brežuljka. Srećom jedna mala staza vijugala je među stenama”, zaključuje Di Boše.
Za deltu reke Mati ratni izveštač kaže da je “sastajalište nitkova iz cele zemlje”. Da bi išli dalje morali su da dele zlato i šakom “jedan ‘napoleon’ za prenoćište u nekoj kolibi, jedan ‘napoleon’ za malo kukuruznog hleba i sena, jedan ‘napoleon’ da se popne na splav”. Reku su prešli na splavu napravljenom od dva izdubljena stabla, a na putu ka Draču sukobili su se i sa konjokradicama. Ipak, posle mnogo napora švajcarski novinar i njegovi pratioci stigli su u grad.
Tajanstveni vođa
“U toku mog putovanja kroz Albaniju mogao sam da se uverim o prestižu koji je uživao u toj zemlji tajanstveni i opasni Esad paša. Na svim usnama je bilo njegovo ime. Čak i njegovi protivnici koji su gajili prema njemu strahovitu mržnju odavali su mu priznanje zbog njegovih sposobnosti kao vođe i čoveka u akciji. A njegove pristalice su mu se slepo pokoravale, verovali su da je nepobediv. Svi su ga se plašili.
Prilikom svog povratka iz izgnanstva, na početku rata, posle naglog odlaska kralja, on je došao iz Italije, preko Niša. Znalo se da je bio u saglasnosti sa vladom iz Rima i Pašićem. Znalo se takođe da je, rival princa od Vida i zakleti neprijatelj Austrije, od srca za Antantu. Ali, niko nije očekivao da će se angažovati tako jasno i izaći tako odlučno na scenu, uz rizik da dobije protiv sebe dobar deo svojih podanika, pristalice razvlašćenog suverena ili fanatičnih zanesenjaka koji su sanjali o turskoj restauraciji. Uostalom, to odlučno držanje je spaslo od masakra srpske vojnike koje su obezbeđivali povlačenje, zaostale, bolesnike i sve izolovane. Samo strah od represalija je obuzdao planinska plemena i sprečio stvaranje bandi”, navodi novinar.
Do smrti sa saveznicima
Čekajući na prevoz za Brindizi Pol di Boše je iskoristio vreme i uradio intervju sa Esad pašom, koji je tom prilikom sa posebnom simpatijom govorio o Srbiji, a Švajcarskom novinaru dosta je pričao i o svojoj zemlji.
“Pod sličnim okolnostima, nijedna armija ne bi izdržala. Saveznici su stigli suviše kasno. Čak ni pomoć Italijana, ne može da spase situaciju. To što su oni učinili je nedovoljno. Pa ipak, mogao se odavde napraviti dobar posao. Govori se o Solunu, ali Solun nije ofanzivna baza. U ovom trenutku, budući da su stvari kakve jesu, ostaje samo jedna mogućnost: Dardaneli! Trebalo je tamo koncentrisati sve razbacane trupe!”, ispričao je paša Švajcarcu, a zatim se vratio na priču o Albaniji.
“Dve sile su izgubile Albaniju: jedna, Turska dozvoljavajući da se sve radi i tolerišući sve, simulirajući vojne ekspedicije koje su se uvek zadržavale na pola puta, i druga, Austrija, razbacujući svuda zlato i šireći korupciju. Danas su svi Albanci katolici austrofili. Istina je da su beznačajni, ima ih najviše šezdeset hiljada. Ali, ima jedna druga opasnost, fanatični muslimani i sa njima nacionalisti, ljudi koji su služili u hotelima ili nešto slično u Americi i koji se ovde vraćaju sa gotovim idejama, neprimenjivim i uglavnom pogrešnim! Najzad, koliko god da je situacija strašna, ja sam zauzeo svoj stav. Ja sam sa saveznicima do smrti!”, zaljučio je Esad paša.
Stradanje regruta
Nekoliko sati pre dolaska u Drač, Pol di Boše je video grupu mršavih silueta koja mu se činila poznato.
“Prvo sam prepoznao, pod žarkim suncem, dugačke šinjele i na gore raširene policijske kape srpskih vojnika. Ali lica, čudno bleda pod štrokom, bila su golobrada, skoro dečija… To su bili regruti koji su bili evakuisani za Debar, od samog početka ofanzive, i koji su stigli putem od Elbasana. Sa tim ljudskim olupinama se računalo na delimično popunjenje proređenih redova vojske! Uostalom, njihov broj je već bio značajno smanjen. I oni, kao i stariji od njih stigavši u Skadar, zamišljali su da će u Draču biti kraj njihovih muka. Međutim, dva dana kasnije italijanske vlasti su izjavile da ne mogu da ih ukrcaju, a budući da su životne namirnice nedostajale, srpska komanda je bila prinuđena da ih pošalje u Valonu: još deset dana marša kroz slične močvare koje sam ja upravo prošao. Već prvog dana, njih pet stotina šezdeset, to je zvaničan broj, umrli su. Oni su ostali tamo, prepušteni sami sebi, ležeći u lepljivom mulju, bez hleba, bez ikakve nege…”
Kraj putovanja
Posle razgovora sa Esad pašom, novinar je bio u krčmi kada je jedan vojnik došao da ga u velikoj tajnosti upozori da bude u deset sati na vojnom keju.
“Posle dva sata čekanja, popeo sam se sa dve ili tri osobe koje su tu došle u jednu barku, kojom su upravljali albanski ribari razbojničkog izgleda. Odlazak je bio vrlo tajanstven. Vetar je duvao, kiša je padala, nebo je bilo mračno, a more crno kao mastilo. Na pučini jedan kontratorpijer koji nas je očekivao, prihvatio nas je i direktno prevezao za Brindizi. Najzad je moje putovanje bilo završeno”, zaključuje Švacarac.
