Svakog leta Zvezda bira golgetera prema ambicijama, a Miloš Bursać, jedan od njenih navalnih igrača iz sezone 1988/89, i u 57. godini je kao “zapeta puška” dok čeka da ga pozovu na utakmicu veterana crveno-belih, ili za bilo koju drugu zgodu. Sa strašću koja ne jenjava čini se da bi i danas napadački lisac spretno primio filigranski dugi pas iza suparničke odbrane kao u prvom meču četvrtfinala Kupa Jugoslavije protiv Partizana na Stadionu JNA, dan po Danu republike 1988.
Iako su crno-beli pobedili s 2:1, gol na Piksijevu “loptu s očima” najdraži mu je u karijeri. Dao je nadu za revanš u kojem je ponovo pružio dobru igru. U okršaju koji je u analima večitog suparništva upisan kao najkasniji u godini (21. decembar) stuštio se pored Vermezovića, a Stošić je njegov centaršut sproveo u mrežu u padu glavom. Odškrinuta su bila vrata polufinala, ali je ključ držao Vokri.
Đorić kao mentor, Santrač kao učitelj
Po dve utakmice u kupu zvezdaši Vas najupečatljivije pamte, ali je put do crveno-belog dresa išao obilazno?
– Igrao sam u mlađim kategorijama Crvene zvezde kod Milovana Đorića, najzaslužnijeg za moje stasavanje. Na njegovo insistiranje, kad je vodio Sutjesku u sezoni 1985/86, Hajduk me je pozajmio Nikšićanima. “Mali, pakuj se” i ja sa krenuo. Putevi su nam se ukrstili u Zvezdi još jednom, pošto je posle epizode u reprezentaciji Salvadora bio u stručnom štabu Dragoslava Šekularca u prolećnom delu 1989.
Tek što ste napunili 18 godina, došli ste nedaleko od rodnog doma. Galenika je kao pobednik Istočne grupe Druge lige 1982. prvi put stekla prvoligaški status.
– Moj talenat je uočio Ivan Čabrinović, trener i u istorijskom uspehu potonjeg Zemuna. U početku sam igrao štopera. Osećaj za gol koji sam ispoljio, govorio mu je da me prebaci u napad. Tako je i Đorić učinio s Milošem Drizićem dok smo bili u Sutjesci. Sa sedam golova je bio najbolji strelac tima posle mene. U Galenici su karijeru završavali golman Ratomir Dujković i Slobodan Santrač, legende, obojica duplo stariji od mene. Upijao sam svaki savet najubojitijeg igrača u istoriji jugoslovenske lige.
Zvezda je u polufinalu 1982. s 4:1 preslišala drugoligaša (strelac Santrač), najveće iznenađenje kupa (Partizan izbačen na JNA, zatim i Hajduk). U sledećoj sezoni nije joj bilo lako. Galenika je prvu pobedu u najboljem društvu postigla upravo na “Marakani” (2:1), a na svom igralištu i Bursać je dao gol u remiju (2:2), svoj drugi ligaški u karijeri.
Igrani su i evropski mečevi. Žilina, Vašaš i Verona su bili rivali u Srednjoevropskom kupu, tradicionalnom takmičenju mimo UEFA. Zemunci su kod kuće savladali sve, a italijanskog prvoligaša, predvođenog argentinskim trenerom Osvaldom Banjolijem, koji mu je dve godine kasnije doneo titulu prvaka, jedinu u klupskoj istoriji, pobedili su s 4:2 uz jedan Bursaćev pogodak. Nekoliko meseci zatim Verona se vratila u Beograd za debi u evrokupovima. Bila je uspešnija od Zvezde u obe utakmice prvog kola Kupa UEFA.
Fudbal kao profesionalni posao
Otkud u Hajduku?
– Pošto sam i njima dao gol u Zemunu, zapao sam za oko treneru Petru Nadovezi. Bili su uporniji od Zvezde i Partizana. Igrao sam u početku prvenstva u osam utakmica, a ušao sam na prvom meču prvog kola Kupa UEFA protiv Univerzitatee u Krajovi. Usledila je pauza jer sam polomio kost u stopalu. Zato me nije bilo kad se Hajduk sa 6:2 na Poljudu revanširao Galenici za šok u kupu. U januaru 1984. sam otišao u vojsku u Mostaru. Tri meseca kasnije igrano je polufinale s Totenhemom.
Đorićev poziv je stigao u najbolji čas za prekretnicu. S 20 golova ste bili drugi najbolji strelac lige. Dva više je dao Davor Čop, napadač vinkovačkog Dinama, u prvo vreme Vaš saigrač u Splitu. Obojica ste u poslednjem kolu postigli het-trik.
– Bilo mi je lepo u Sutjesci. Publika me je zavolela, a atmosfera na stadionu kraj Bistrice je bila prava fudbalska. U obe utakmice u prvenstvu Zvezdinu mrežu smo po jednom zatresli Drizić i ja, njeni potonji igrači. Na “Marakani” smo izgubili s 4:2. Kod nas je Zvezda vodila s 2:0, a izjednačio sam u 89. minutu. Proklinjali su me što sam joj okrnjio bod u neizvesnoj trci s Partizanom za titulu, a ja sam fudbal shvatao kao profesionalni posao.
Do kraja su ostala dva kola. Da je Zvezda pobedila, pehar bi joj došao nadohvat ruke, jer bi u vođstvu odmakla večitom rivalu za bod. Bursać je bio i Partizanov junak, pošto su crno-beli pred oko 20.000 svojih navijača kiksnuli protiv Rijeke (1:1). Izjednačili su u finišu, a u prvom poluvremenu nisu iskoristili dva penala!
U pretposlednjem kolu Partizan je načinio podvig na Maksimiru (3:2), a Zvezda je kod kuće slomila otpor Prištine (2:0). U kolo odluke ušli su bodovno poravnati, a crno-beli su imali za gol bolju gol-razliku. Šta se desilo u foto-finišu najljućih rivala, potražite pod Šajberovo kolo.
Senka sumnje u najčudnijem raspletu u istoriji jugoslovenske lige pala je i na Sutjesku i Budućnost, koji su u utakmici s najviše golova odigrali 5:5. Vi ste bili spokojni, a Titograđanima je falio upravo bod spasa…
– Verovatno je postojao crnogorski dogovor između dva rukovodstva. Ja za to, svakako, nisam znao.
Posle internacionalnog iskustva karijeru ste i završili u Sutjesci u sezoni 1999/2000?
– Iako sam imao 35 godina, i dalje mi se mnogo igralo. Došao sam na poziv Brana Mićunovića, alfe i omege kluba. Premija povrh plate mi je bila 1.000 maraka po golu, a dao sam dva. Prijao mi je za moje igračko doba način rada Žarka Olarevića. Mirko Vučinić je tada počinjao kao ja sa Santračem. Videlo se da će biti veliki igrač. Iz Zvezde su došli Darko Krsteski, Goran Bošković i Željko Perović. Bio sam najstariji. Publika me je zapamtila i osećao sam se lepo. Kad sam se 1997. vratio iz Amerike, gde sam s Prekijem Radosavljevićem igrao mali fudbal u Kanzas Sitiju, Džajić nije bio za starije povratnike u Zvezdu. Otišao sam u Molenbek, koji je tada pao u drugu belgijsku ligu. Posle sezone u Briselu opet sam se obreo kraj Bistrice.
Rambo mi prvi čestita rođendan
Iz Sutjeske 1986. nazad u Hajduk, ali kao igrač od koga se očekuje da nosi navalu.
– Imao sam dobru uvertiru na Marjanovom turniru. Dao sam tri pogotka u pobedi s 4:3 protiv irskog Bohemijansa. Dodeljena su mi tri pehara koja su mi i dan-danas dragi u kućnoj kolekciji. To su priznanja “Sportskih novosti” za najboljeg strelca, “Večernjeg lista” za najlepši gol i “Sporta” za najboljeg Hajdukovog igrača. Učestvovao je i Bordo, u koji tek što su s Poljuda otišli braća Zoran i Zlatko Vujović, a bio je i Tigana. U Kupu UEFA smo solidno počeli. U prvom kolu smo izbacili OFI za koji je igrao Rajko Janjanin. Dao sam dva gola u revanšu na Poljudu. U drugom sam bio strelac i u Splitu i u Plovdivu protiv Trakije, kojoj sam, kad sam izjednačio na 2:2, pokopao nadu da će anulirati našu pobedu s 3:1. Eliminisao nas je Dandi Junajted. U prvenstvu smo štucali bez dva ključna igrača. Ivan Gudelj je morao i da završi karijeru zbog žutice, a tek pristiglom Nenadu Gračanu Mladen Mladenović je slomio nogu na Kantridi, na kojoj je blistao kao igrač Rijeke.
Vododelnica je bila dolazak Josipa Skoblara za trenera u zimskoj pauzi umesto Sergija Krešića.
– Sa Skoblarom smo uzeli kup, moj jedini trofej u karijeri. Na Stadionu JNA, posle 1:1 protiv Rijeke u 120 minuta igre, pucali smo penale. S naporima i u produžecima bio sam potpuno iscrpljen. Osećao sam da nemam koncentraciju, ali pošto se činilo da seriji nema kraja, došao je red i na mene u sedmoj. Kad sam šutnuo, jedino što sam video bilo je da je Mauro Ravnić iznikao na pravom mestu. Pravom za njega. Zatim je upravo on uzeo loptu. Ako da gol, ja sam tragičar, a trofej ide u Rijeku. Zoran Varvodić me je spasao. Kao i u revanšu polufinala sa Zvezdom na blatnjavom igralištu “Marakane”, po pljusku i hladnoći, Skoblar je, svestan da će biti penali, u poslednji čas povukao iz igre Mladena Praliju, a među stative poslao Varvodića, majstora za kroćenje jedanaesteraca. U 11. seriji je on pogodio, a zatim i još jednom odbranio za konačnih 9:8. Zbog podviga su ga nazvali Rambo, jer je imao frizuru kao Stalone u kultnom filmu. Slaviću ga dok sam živ. Kad mi je rođendan, on me prvi zove iz Splita da mi čestita.
Majstori s mora, a igraju kao šegrti
Sezona 1987/88. je Bursaćeva poslednja na Poljudu. Iako je bio najefiksaniji u timu s deset ligaških golova, kola su išla nizbrdo. Tri trenera (drugi bio Bugarin Ivan Vutsov, selektor u onoj čuvenoj utakmici s Jugoslavijom 1983. upravo na splitskom stadionu), neprestana borba da se odmakne od opasne zone, na kraju 13. mesto.
Kako je Hajduku bilo najbolje svedoči jedan naslov u novinama: “Majstori s mora, a igraju kao šegrti.” Da zlo bude veće, te jeseni je ogorčena torcida bacila suzavac u revanšu drugog kola Kupa pobednika kupova protiv Marseja.
– Kad je počelo neizdrživo da štipa za oči, pobegli smo u svlačionice. Sudija iz Zapadne Nemačke Diter Pauli, koji je sudio i čuveni meč Zvezde i Milana na “Marakani”, prekinuo je utakmicu. Na Poljudu se suzavac razišao, a u Beogradu magla, nažalost, nije. Asanović je dao gol iz penala pošto je golman mene oborio, a u 83. minutu sam udvostručio prednost. Njihova zaliha iz prvog meča od 4:0 bila je nedostižna. Marsej je imao jak tim s Papenom, Žiresom, Nemcem Alofsom… Hajduk je kažnjen s četiri godine zabrane igranja u Evropi, a meni je istekao ugovor. Na Džajićev poziv prešao sam u Zvezdu.
Kao i u Hajduku i među crveno-belima ste doživeli trenersku smenu u polusezoni. Dragoslav Šekularac je postavljen umesto Branka Stankovića. U prolećnom delu konkurenciju ste dobili u Vladanu Lukiću, Šekijevom otkrovenju i miljeniku. Davali ste golove, ali ste jednom morali na beka.
– Na San Siru su najistureniji bili Dragan Stojković i Dejan Savićević. Meni je prvenstveni zadatak bio da obraćam pažnju na prodore Milanovog ofanzivnog beka Maura Tasotija. Zarad rezultata, a izvukli smo odličnih 1:1, podredio sam se taktici. I to je profesionalizam.
Trener u zatvoru, ja u Lionu
Zašto ste u Zvezdi, koja je ubrzo krenula u evropski pohod, proveli samo sezonu, a tek Vam je bilo 25 godina?
– Tulon me je želeo još dok sam bio u Hajduku. Zapao sam za oko treneru Rolandu Kurbisu na letnjoj turneji po Francuskoj. S ove vremenske distance mogu i da zažalim što nisam bio deo trijumfa već samo gledalac u Bariju. Tulon je tada bio stabilan prvoligaš, kalibra Sutjeske u jugoslovenskoj ligi. Sa 16 golova sam bio četvrti strelac lige, iza neprikosnovenog Papena i još dvojice igrača. U leđa su mi gledali Erik Kantona, Enco Frančeskoli, Enco Šifo, a i Zlatko Vujović, koji je postigao 10 za pari Sen Žermen.
Samo što je krenula Vaša druga sezona u Tulonu, prodati ste Lionu. Kurbis je zbog finansijskih malverzacija morao u zatvor, a novac od transfera poslužio je klubu za slamku spasa.
– U Parizu smo se skupili za revijalnu utakmicu, dakle jugoslovenski igrači koji su u Francuskoj: Hadžibegić, Baždarević… Na ručku u hotelu čujemo da je uhapšen Kurbis. Slavoljub Muslin, koji je bio trener Bresta, takođe prvoligaša, pitao me je odmah da dođem kod njega. Morao sam da se vratim u Tulon da vidim o čemu se radi. Lionu sam u prvoj sezoni dao gol i u Tulonu i na Žerlanu pa sam treneru Rajmonu Domeneku, kasnije selektoru Francuske, skrenuo pažnju na sebe. Bio je zahtevan, s čvrstom disciplinom, uostalom kao i Đorić i Vutsov. Po tome, međutim, nije bilo ravnog Stanetu. Budio nas je u pet-šest ujutro da nas vodi na trčanje po pesku Deliblata. Tako je obavljao kondicioni trening.
Jedini žal “plavi” i meč s Brazilom
Bursać je uz Vojina Lazarevića jedini koji je u dresu s državnim grbom debitovao kao igrač Sutjeske. Zvezdin golgeter iz druge polovine šezdesetih dobio je priliku na prijateljskom meču s Rumunima (1:2) na Stadionu JNA 17. juna 1964. kao najbolji strelac Druge lige u sezoni u kojoj su se Nikšićani, a rođen je među njima, kao pobednici Istočne grupe prvi put izborili za mesto u najboljem društvu.
Bursać je poziv selektora Miloša Milutinovića zaslužio zbog ubojitosti već od početka sezone 1985/86. Odigrao je te jeseni dva poslednja meča “plavih” u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Meksiku 1986.
– Debitovao sam protiv Istočne Nemačke na Partizanovom stadionu s “devetkom” na leđima. Izgubili smo s 2:1, a da smo igrali bar nerešeno, ostali bismo u igri za plasman. Onda bi nam bila neophodna pobeda na Parku prinčeva, ali smo na kraju izgubili i od Francuske s 2:0. Protiv DDR-a sam pogodio stativu. Lopta je zatim udarila golmana u leđa, ali nije ušla u gol iako sam je već video tamo. Rene Miler je Nenadu Gračanu u samom finišu odbranio penal. Izmakao nam je bod. Opšti utisak javnosti o mojoj igri je bio povoljan. Bilo je mišljenja da sam se najviše zalagao.
Konkurencija za mesto u timu u jugoslovenskoj reprezentaciji svakog doba bila je paklena. Jasno je to i tada bilo Bursaću, ali ga žal što nije odigrao još neku utakmicu tišti i danas.
– Pozvan sam za značajne mečeve kad sam imao samo 21 godinu, a nisam kao zreliji igrač, recimo, u Tulonu koji je u francuskom prvenstvu bio u ravni sa Sutjeskom kod nas. Pritom sam se u jednoj od vodećih liga Evrope probio u vrh liste strelaca.
Godinu po njegovom debiju, a u susret kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 1988, na tri prijateljska susreta u gostima nacionalni tim su vodili Ivan Toplak i Ivica Osim, koji je zatim samostalno preuzeo palicu. Bursaća, još igrača Sutjeske, poveli su na prvi i to protiv Brazila u Resifeu. Šansu pred 70.000 duša nije dobio.
Selekao se spremao za odlazak u Meksiko. Savladao je Jugoslaviju s 4:2 (“plavi” vodili s 2:1). Čuveni Ziko je dao tri gola (jedan iz penala), poslednja tri za najfudbalskiju zemlju. Već je zalazio u pozne igračke godine.
Samo Zoran Vulić okrenuo glavu
I dan-danas Bursać je rado viđen gost u Splitu. Ostao je u srcima hajdukovaca, a i njemu je Hajduk u srcu. Kad su se u dvorani na Banjici u dobrotvornom meču malog fudbala 2013. sastali veterani Beograda i Splita, igrao je za Splićane (kao i partizanovac Dževad Prekazi), a Zemunac je. Dao je dva gola u porazu gostiju s 5:3. Zato ga obuzme gorčina kad se seti da ga je klupski drug s Poljuda zanemario dok im se zemlja čiji su dres nosili raspadala.
– Iako je Jugoslaviju zahvatio vihor rata, među nama igračima tog doba različitih nacionalnosti očuvao se prijateljski odnos i u inostranstvu. Često smo igrali jedni protiv drugih, a pogotovo je to bilo izraženo u Francuskoj. Jedinu neprijatnost sam imao sa Zoranom Vulićem, koji mi je bio saigrač sve vreme u Hajduku. On je u leto 1991. došao iz Majorke u Nant, a ja sam u Lionu igrao drugu sezonu. Kažem mu uoči utakmice: Gde si, Vule, majstore? Nije hteo da mi se javi. Sada smo u dobrim odnosima.
Sin po Van Bastenu, kćerka po Selešovoj
Iz prvog braka, sa Splićankom, Bursać ima Marka (31) i Moniku (30). Sinu je dao ime po proslavljenom holandskom napadaču Van Bastenu, protiv koga je igrao u čuvenim Zvezdinim utakmicama s Milanom i na San Siru i po magli i sutradan. Kćerka nosi ime po čuvenoj teniserki Moniki Seleš koja je u to vreme osvajala Jugoslovene.
Marko je trenirao fudbal u Radničkom s Novog Beograda, ali i u Hajduku. Prevagnulo je opredeljenje da izuči školu. Završio je pravni fakultet. Monika je diplomirala u Splitu. Radi u svetu informacionih tehnologija u Hrvatskoj.
Iz drugog braka su desetogodišnja Bjanka i osmogodišnje bliznakinje Katja i Luna.
Najbolji Slišković i Vodl
Bursać se nijednog trena nije dvoumio o tome ko je bio najbolji među njegovim saigračima u Hajduku, a ko i mimo splitskog tima. To su dva lucidna fudbalera: Blaž Slišković, koji je 1986. prešao u Marsej i Englez Kris Vodl, koji je dres tog kluba obukao 1989, kad je Baka već otišao, a učesnik je finala Kupa šampiona protiv Zvezde u Bariju 1991. S njim je Bursać bio u mešanom timu Tulona i Marseja iz istoimenih gradova s Azurne obale u prijateljskoj utakmici s Real Sosijedadom.
Jugo kolonije
U sezoni 1992/93. Bursać je igrao u Seltu, koja tek što se vratila u najbolju špansku ligu. Saigrači su mu bili Milorad Ratković, koji je isto tog leta stigao iz Zvezde, i nekadašnji veležovci Vladimir Gudelj i Goran Jurić, s kojim je bio i na “Marakani”.
Sledeće sezone je u Antverpenu. Tamo je s Draganom Jakovljevićem i golmanima Stevanom Stojanovićem i dugovečnim Ratkom Svilarom.
U španskom drugoligašu Marbelji gazda mu je bio kontroverzni Slobodan Petrović koji je kupio klub od opštine na čijem je čelu stajao Hezus Hil, nekada alfa i omega madridskog Atletika. U prvoj sezoni (1994/95) igrao je s Lukićem, Predragom Spasićem i Simom Krunićem, s kojim je u sledećoj dočekao Veljka Paunovića.
U prvoj sezoni trener je u prva dva kola bio Šekularac. Doživeo je oba poraza pa je smenjen, a drugi mu je s Meridom naneo Krešić, Bursaćev trener u Hajduku. Hiroviti Petrović je smenio još petoricu, a među njima i Miroslava Nestorovića, koji je stigao sa Šekijem, trenera samo od 11. do 15. kola.
