Ko je smislio plan dostojan najstrašnijih svetskih umova? Kakva mračna sila? Da li Mišković, ili, pak Slobina Mira? Jer, guvernerka je, pišu razne dvorske novine, bila na tragu kiparskim milijardama evra za koje i Mlađa reče da ne postoje.
Njena detektivska delatnost, ma koliko bila konspirativna, avaj!, nije promakla silama bezumlja i kriminala. Neko je virnuo u guvernerkinu beležnicu i među laticama presovanih jorgovana video sledeće reči: "Dana tog i tog septembar, leta Gospodnjeg 2014 – na korak sam da saznam gde su pare s Kipra i spasim vascelu ekonomiju, a dinar dignem u neslućene valutne visine!"
Mašinerija zla počela je ubrzano da radi. Snajper? Ne, biće providno. Bomba? Previše bučno. Ljudi u crnom su dumali i dumali sve dok se, ah ti prokleti doktori, nisu dokopali guvernerkinog zdravstvenog kartona.
Ne verujete?! Svašta, pa dokopali se Šumaherovog, a neće Jorgovankinog!
Posle je sve išlo kao što nam je obznanila prva dama NBS, uzrujana (ali ne i uplašena) zbog čega ona to mora da saopšti javnosti, šta rade srpska i crnogorska policija, čemu muk o atentatu?
Nije da ona nekog proziva, ali smrdi joj dozlaboga…
Doduše, ostala je tajna čega se to nindža-atentator uplašio, pa ripio sa četvrtog (i brojem – 4.) sprata hotela milozvučnog imena Maestral. Bez da je makar nogu uganuo, jer da jeste, stigla bi ga guvernerka, iskusna u obračunima još iz slavnih radikalskih vremena.
Ovako, od zornjak-atentatora ni traga. Ko zna, možda su ga gazde poslale na večni počinak među jadranskim ribama, takvi zlikovci propuste ne praštaju. Svaki link ka nalogodavcima je, eto, možda nepovratno prekinut.
Nekoliko puta sam čitao guvernerkino objašnjenje na koji način je atentat pokušan i iznova se divio što se na svetoj kosovskoj zemlji rodila nova Agata Kristi. Ukratko, lopov-atentator-provalnik- šta li je, prvo je ukrao lekove, ne bi li se kasnije vratio da uplaši prvu damu NBS (još bunovnu i sa viklerima na glavi). Po paklenom planu, ona tada od straha poseže za torbicom sa lekovima, ali lekovi su negde daleko van njenog domašaja i srce staje.
– Tako bi oni lažirali prirodnu smrt, a to bi u stvari bilo ubistvo – objasnila je guvernerka i dodala: Ali, mene nije lako uplašiti!
Šta bi sada na to rekla prava Agata? Zašto je propao pakleni plan? Prosto, rekla bi, zlikovci su propustili da pročitaju u guvernerkinom zdravstvenom kartonu da je neustrašive prirode.
Ne smem ni da zamislim šta bi bilo sa siročetom dinarom da se Jorgovanki nešto desilo. Pao bi u ruke raznih uvozno-izvoznih lobija, koji bi ga srozali još gore nego guvernerka. Onda bi se nad njenim siročetom iživljavali i evro i franak, i dolar i kuna, gde si majko moja da kupiš još koji milion i povratiš mi dušu.
Srećom, i dalje je sve u redu: dinar nikad jači, banke narodu i privredi na usluzi, kamate iz snova, med i mleko.
A, jorgovani mirom mirišu, pa ti prosto milina da baneš ‘nako u prvu banku, čisto da osetiš tu toplotu i ljudskost za koju je zaslužna g. Tabaković, ali bogme i njeni prethodnici, svi od reda.
Sve to mogao je da pokvari jedan zornjak-ubica, ali je neobaveštenost njegovih poslodavaca još jednom spasla Srbiju. Tačnije, njenu banku, ali šta je Srbija ako ne velika banka u koju za dinar uđeš, a izađeš go ko pištolj.
Juče sam bacio sve Agatine knjige i unapred naručio još neobjavljena sabrana krimi-dela Jorgovanke Tabaković. Pardon, krimi-romane. Ako smo se razumeli…
