Trofejni srpski paraatletičar Željko Dimitrijević, svetski rekorder u bacanju čunja, teško je podneo odlaganje Paraolimpijskih igara zbog pandemije. Sportista koji kao da je predodređen za zlato imao je veliki san, za koji nije siguran da će na javi odsanjati sledeće godine jer je 365 dana dug, neizvestan period za čoveka koji je 30 godina u invalidskim kolicima.
Kako to nije prvi “šamar” koji mu je život udario, Željko je naučio da se izbori s trenutnim razočaranjem i da nastavi dalje bez osvrtanja i žaljenja. Dimitrijević (49) je doneo najsjajnije medalje s POI 2012. (ujedno prvo zlato za Srbiju i obaranje svetskog rekorda) i 2016. (uz postavljanje novog rekorda), tri puta bio je šampion Evrope (2012, 2016. i 2018), u međuvremenu dva puta svetski prvak (2015. i 2017).
– Naveli ste sve moje zlatne medalje, koje sam osvojio za Srbiju, ali najdraža od svih je ona na POI u Londonu 2012. Tada sam osvojio prvo zlato za samostalnu Srbiju na POI, kad je intonirana himna “Bože pravde”. Postavio sam tamo novi svetski rekord koji sam kasnije više puta “popravljao”. Ovogodišnje Igre u Tokiju trebalo je da budu vrhunac moje sportske karijere pred odlazak u penziju – zastaje tužno na trenutak, pa odlučno dodaje da je želeo da osvoji još jedno olimpijsko zlatno odličje, da završi karijeru u velikom stilu.
– Do sada nijedno takmičenje na kome sam učestvovao nisam završio bez pobedničkog postolja. Rođen sam 1971, uzeo sam 50. godinu, tako da je moja karijera na zalasku. Davno sam planirao da odustanem, ali nisam iz mnogo razloga. Moj cilj je bio da bez obzira na godine, dam sve od sebe i da u Tokiju 2020. završim karijeru. Međutim, situacija s ovim virusom je moje planove poremetila iz korona, ups, iz korena! – našalio se “zlatni čovek”.
Dimitrijević nastavlja:
– Zdravlje ljudi i sportista je na prvom mestu, tu dilema nema, ali bio sam strašno pogođen kada sam saznao da će POI biti odložene za 2021. Za moj organizam je suviše teško da produžim toliko karijeru jer da je moguće svi bi se sa 50 godina profesionalno bavili sportom, ali nije. Pauza će uticati na moju formu i utreniranost, ali šta da radim. Život ide dalje, uložiću poslednje atome snage da izdržim do avgusta 2021. i da tada stavim (planiranu) tačku na “i”. Ne mogu da obećam da će biti sa svetskim rekordom, ali obećavam da ću dati sve od sebe.
Paraolimpijac tokom vanredne situacije uopšte nije trenirao tako da se mnogo uželeo bacanja čunja. Početkom maja je ponovo počeo sa svakodnevnim treninzima jer, kako kaže, mora da održava formu bez obzira da li u narednom periodu ima neko takmičenje ili ne.
– Kad smo kod toga, ono što će sigurno biti su državno prvenstvo, atletski miting u Gornjem Milanovcu i verovatno još jedno takmičenje u Užicu. Sve ostalo je neizvesno. Na regionalna takmičenja u Hrvatsku, Italiju i Češku, kako sada stvari stoje, najverovatnije nećemo ići zbog ove situacije. Bilo je planirano i EP u junu u Poljskoj, ali je i ono odloženo za ne zna se kad – nabraja reprezentativac, koji je u kolicima završio 1990. zbog tinejdžerske igre, da ne kažemo ludiranja.
Kobni skok
Oduvek aktivni sportista, Željko je sa 19 godina, šest dana posle velike mature, skočio u reku Mlavu… i ostao invalid.
– Moj život je i pre povrede bio izuzetno težak. Živeo sam bez roditelja, samo sa bakom. Bili smo ubedljivo najsiromašnija porodica u selu (Ribare kod Žagubice). To me nije dovelo u situaciju da tražim milostinju, molim i kukam nad sudbinom, već je od mene napravilo još jačeg čoveka, koji se nikada ne predaje već bori pre svega za sebe i zbog zdravlja. A svemu tome me je naučila moja pokojna baka, koja me je othranila. Ona je moj anđeo čuvar – s ljubavlju ističe sportista.
Posle povrede tražio je sebe u mnogim oblastima, čime bi mogao da se bavi. Prekretnica se desila 1997. kada je iz Gerontološkog centra Jelenac u Aleksincu došao u Dom za odrasla invalidna lica u Zemunu. Od te godine je počeo redovno da ide na republičke sportske igre sa drugarima, koji su povredili kičmu. Svidelo mu se pa je, iz zdravstvenih razloga, poželeo nešto da trenira:
– Tamo je bilo zastupljeno nekoliko sportova, recimo šah, stoni tenis, streljaštvo i atletika. U šahu sam bio prosečan, reket nisam mogao da držim, streljaštvo me nikada nije zanimalo pa je ostala atletika, koja mi je u to vreme bila izuzetno interesantna, a ispostavilo se i presudna za moj život. Atletika mi je promenila život iz korena i njoj dugujem sve – navodi Željko podsećajući da je sport izuzetno dobar za zdravlje svakog pojedinca nezavisno od toga da li je osoba s invaliditetom.
Nisam jadni invalid
Priznaje da je bavljenje profesionalno bilo kojim sportom suviše naporno i zahteva mnogo jaku volju, rad i odricanje:
– Nema “ne znam, neću, ne mogu”, trenira se do granice iznemoglosti da bi se došlo do vrhunskih rezultata. Ali, verujte, svi problemi se zaborave kad se dođe do rezultata – ubedljiv je čovek čelične volje, koji se poput Feniksa vinuo u oblake iz pepela. I na to je najponosniji!
Kada prestane profesionalno da se bavi sportom, pokušaće kao trener svoje znanje i iskustvo da prenese na nove takmičare. Njegov cilj je bio samo da iskoristi svojih pet minuta, da sebe maksimalno u šansi koja mu se ukazala. Srećan je, ističe, što je ostavio i neke fascinantne rezultate u sportu za buduća pokolenja, koja će im “biti podsticaj da ne smeju stati, prestati i odustati”.
– Želeo sam i da ne dozvolim nikome da upotrebi onu otrcanu frazu “jadni invalid”. Ne, ja nisam jadan, ja imam ime, prezime, a to što kao pomagalo za kretanje koristim invalidska kolica ne znači da sam manje vredan od bilo koga bez invaliditeta. Treba svakoga poštovati jer niko od nas ne zna šta nosi dan, a šta noć i kad jedan delić sekunde može život da mu potpuno preokrene.
Voleo bi, kaže, generalno gledano, da je mnogo manje zlobe, zavisti, pakosti i mržnje među ljudima “čega je nažalost sve više”. Što se tiče njega, tvrdi da nema nekih velikih neostvarenih želja:
– Sve moje želje, svi moji i najneverovatniji snovi su se ostvarili onog trenutka kad sam prvi put postao paraolimpijski šampion. Tada sam (2012) imao jednu rečenicu koja glasi “Dodirnuo sam nebo, tu bih da ostanem”. Bogu hvala još sam “tu” – na vrhu, na nebu, u oblacima!
Balkon se ne zaboravlja
Željko posle osam godina od POI u Londonu s oduševljenjem priča da ga je fasciniralo što je na Olimpijskom stadionu svakodnevno bilo između 70.000 i 80.000 ljudi u prepodnevnom programu i drugih 80.000 u popodnevnom programu:
– Izuzetno je lep osećaj kad tokom intoniranje himne i podizanje zastave Srbije na najviši jarbol stoji i sluša toliko Engleza, ali nema ništa lepše od nekoliko desetine naših ljudi koji nas dočeka na aerodromu. Posle povratka iz Brazila 2016. imali smo tu čast da imamo doček ispred Skupštine. To je neopisiv osećaj!
Država nas poštuje
Željko kaže da je zadovoljan odnosom države prema paraolimpijcima:
– Za svaku osvojenu medalju na velikim takmičenjima dobijamo novčane nagrade, kolike i redovni sportisti. Od novca koji sam tako zaradio prethodnih godina uspeo sam da sebi kupim stan i da živim kao sav normalan svet. Dobitnik sam i najvišeg nacionalnog priznanja za osvojenu zlatnu medalju. Zahvaljujući tim sredstvima sebi sam umnogome učinio sebi život boljim i kvalitetnijim.
Korona kao bombe
Ukoliko stavimo na stranu odlaganje planova, povodom samog virusa, Željko ne oseća strah. U stvari, ispravlja se, možda ga je bilo malo u početku, a onda je napravio poređenje sa strahom koji smo svi zajedno doživeli tokom bombardovanja. Kako kaže, iz početka smo se plašili i gledali non-stop u nebo, a onda smo shvatili da je neprijatelj nevidljiv i da ne znamo sa koje strane preti opasnost.
“Odnosno ako je suđeno da neko od nas bude žrtva – biće.”
