Vitomir Bilbija je u Pariz stigao šezdesetih godina prošlog veka, nikad ne zaboravljajući maticu i uvek ističući veliku privrženost prema majci, pokraj koje je želeo i da bude sahranjen.
Osećajući da je život u rasejanju lakši u zajednici, Vitomir je postao aktivista i u nekadašnjem udruženju Krajina bio sekretar, potom predsednik školskog centra "Nikola Tesla", član Udruženja starih boraca Arnac, dugogodišnji član Udruženja Republike Srpske (ASRS), u kasnijim godinama posebno se ponosio pripadnošću "Nosiocima ratnih trofejnih zastava", pa je bio obavezan na ceremonijama Neznanom junaku ispod Trijumfalne kapije, tokom obeležavanja raznih jubileja, pred spomenikom kraljevima Karađorđevićima, na srpskom groblju Tije, u Orleanu i sl.
U teškim godinama rata, Vitomir je sa Ivanom Tomićem u više navrata nosio humanitarnu pomoć u Krajinu, Republiku Srpsku i Srbiju, uvek pomagao koliko je mogao, a na njegovu inicijativu u Parizu su održani veoma uspeli susreti zemljaka sa tadašnjim političarima Biljanom Plavšić i Nikolom Koljevićem.
Kratka i teška bolest zauvek ga je odvojila od njegovih najmilijih, supruge Stane (predsednica Svesrpske zajednice Francuske), kćerke Karoline sa porodicom i prijateljima.
Sahrana će biti održana sutra u njegovom Rasovcu
