Svaki vojnik NATO pakta trebalo bi da ovu opomenu istetovira na ruci, ali arogancija sile slabo čita i slabo sluša. Mačku je uvek malo goveđa glava.
Posle raspada Sovjetskog Saveza (1991) vizionari su upozoravali NATO da bi ekspanzija prema ruskim granicama bila preskupa avantura.
Mihail Gorbačov je lakrdijaški lako rasturio Sovjetski Savez, ostavio planetu bez neophodnog balansa i izručio Zapadu Istočnu Nemačku… Sve to u zamenu za olako obećanje da se NATO neće širiti prema sovjetskom uticajnom prostoru u Istočnoj Evropi i Kavkazu. Amerika i NATO su uveče obećali, a već ujutro pogazili reč.
Potpaljivanje krize u Ukrajini bilo je samo artiljerijska priprema za dolazak NATO-a tamo gde je Adolf Hitler već jednom pokušao pa doživeo katastrofu. Ništa zato; američki antiraketni i antiruski štit je u procesu instaliranja u Poljskoj; američke baze su već u Centralnoj Aziji, Rumuniji, Bugarskoj…
Malo je mačku goveđa glava pa krenuo da stavi šapu i na prapostojbinu Rusije – Ukrajinu; da izbije na Crno more; dovede ratne brodove u Sevastopolj i da, usput, naplati Rusiji za izgubljeno u Siriji i Iranu, Gruziji… E to je već bilo malo previše za Vladimira.
Imperijalna arogancija je, po prirodi, neuračunljivo čeljade, nesposobno da empirijski sagledava realnost oko sebe. Svet se menja "a tempo"; Amerika je već doživela poraz u "arapskom proleću". U Siriji definitivno gubi rat; upravo je pao Homs, glavno uporište američkih saveznika i Asadovih protivnika – džihadista Al Nusre i Al Kaide; Libija se žestoko islamizirala, cela zemlja je u haosu, od Tripolija do Bengazija; projekt o Gruziji kao bazi NATO-a na južnom flanku Rusije – propao; Vladimir uzeo pod kontrolu Abhaziju i Južnu Osetiju… Krim se vratio Majčici Rusiji. Ostatak sledi…
Putin zna šta hoće, ali ovaj put Rusija to i može. Vojni analitičari na Zapadu su u konsenzusu da NATO nije sposoban da nameće rešenja Rusiji – sa Kinom u pozadini. Niti su mu trupe, u ovoj aferi oko Ukrajine, locirane tako da krenu u sukob sa "armijom unuka Sovjetskog Saveza" – daleko su od potencijalnih linija konfrontacije, ne mogu da ostvare vazdušnu podršku…
Poznati vojno-politički analitičar, Erik Mangolis, tvrdi da Rusija, ako bi zatrebalo, može da u Baltičke države gde je NATO, više radi rasterivanja straha tamošnjim saveznicima, uputio ratne avione, "umaršira za jedno popodne".
Izuzev ratnih pokliča "malih nacista" u Danskoj (Rasmusen) i Kijevu, na Zapadu nema zdrave pameti koja bi predlagala vojnu konfrontaciju sa današnjom Rusijom i to na njenim granicama.
Ukrajina je sada postala novi prostor konfrontacije Istoka i Zapada, dve civilizacije i dva sveta, a otvorena za sve ishode uključujući i onaj vrlo loš. Pri svemu, nevolja je još veća zato što je Zapad odavno izgubio "talent" za prihvatanje poraza, pa i onda kad je on ovako očigledan.
Baš kao i nekadašnji Hitlerov blickrig i ovaj amero-atlantski prodor na Istok odbija da vidi poraz sve dok mu ruski tenkovi ne pređu Elbu. Očigledan poraz u Siriji, neuspeh u aferi "arapsko proleće" i sadašnja packa u Ukrajini oglašavaju nastajanje multipolarnog sveta dovoljno jakog da se, ne samo odupre jednopolarno, novom fašizmu Amerike, nego i da se on zaustavi pre nego što unesreći još neku zemlju na nekom drugom kraju sveta.
