Imko, jedan jedini

M. Karović i Lična arhiva

Imko Ignjatović (67) je verovatno jedini Imko u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji. Otac mu je dao ime posle jednog neobičnog sna i bilo mu je kudikamo lakše da ga krsti, nego upiše u matičnu knjigu rođenih. Imko veruje da mu je ime izvedeno od glagola imati, i, zaista, Bog mu je dao i glas i sluh i vešte ruke ukratko, mnogo toga, ali ne i veštinu da bar neki dar unovči.

Ovaj čovek sa nesvakidašnjim imenom rođen je 13. marta 1955. godine u Vršcu kao najmlađe od troje dece i jedini sin u porodici Tase i Verice Ignjatović. Malo pre nego što je došao na svet, njegov otac sanjao je nepoznatog čoveka sa bradom do pojasa koji mu je rekao da će dobiti sina i da ga nazove Imko. Čim se probudio, Tasa je zapisao ime na kutiji cigareta, kako ga ne bi zaboravio.

Spor sa činovnikom

– Majka je imala težak porođaj, a po rođenju sam dobio visoku temperaturu i nekoliko meseci ostao u bolnici. Kada sam ozdravio, bolnica je poslala dopis mojima u Belu Crkvu da dođu po mene. Međutim, niko se nije odazvao, i posle nekoliko dopisa bez odgovora, poslali su me u Beograd, u Zvečansku. Roditelji mi nikada nisu objasnili zašto su me ostavili. Tasa je došao u Zvečansku kada sam već imao godinu dana i odneo me kući – počinje svoju ispovest Imko.

Kazuje da je otac imao samo četiri razreda osnovne i da je bio čovek na svoju ruku.

– Bivši partizanski bombaš, koga su zvali Ludi Tasa. Nije mario ni za popove, ni za komesare. Umro je kao ateista, ali se nakratko zainteresovao za veru kada je upoznao kuma Borisava Ignjatovića, učitelja i jednog od retkih verujućih u ono vreme. Kum ga je nagovorio da me krsti i tako sam kršten sa godinu dana.

Bilo je to doba komunizma, kada baš i nije blagonaklono gledamo na krštenje, pa još malo mesto, gde se sve znalo.

– Tasa nije hteo ništa da radi krišom. Dan pre krštenja, otišao je u mesnu partijsku kancelariju i rekao im: “Drugovi, sutra, u toliko i toliko sati, idem da krstim sina i dve ćerke. Proći ćemo glavnom ulicom do crkve i neću da čujem ni reč. Bude li neko nešto pokušao, bombe još čuvam, dići ću vas sve u vazduh sa decom.

I, stvarno, prošli smo glavnom ulicom, i sve obavili, a starog ni kasnije nisu dirali – seća se Imko.

Lakše je, ipak, Imko ušao u božju knjigu, nego državnu. Mesni činovnik Isa nikad u životu nije čuo da se neko tako zove i odbijao je da Imka zavede u matičnu knjigu rođenih pod izmišljenim imenom. Uzalud je Imkov otac insistirao na svojim pravima, činovnik je bio neumoljiv, pa je čitava stvar završila na sudu.

– Tasa je tužio tog Isu i sud je doneo presudu kojom se činovniku nalaže da me upiše u matičnu knjigu rođenih kao Imka. Godinama sam čuvao taj dokument, ali sam ga izgubio u nekoj selidbi – kaže naš sagovornik.

Pevačka karijera

Iako je želeo da ide na Muzičku akademiju, Imko je posle gimnazije upisao prava, ali je morao
odmah da počne da radi. Promenio je mnoge poslove, a onda se zaposlio u Ortopedskom preduzeću Rudo, gde je skoro 13 godina radio, izrađujući donji deo za mušku obuću.

Sredinom devedesetih bio je i pevač u četvoročlanom bendu koji je nastupao u poznatom beogradskom restoranu Pikaso. Među redovnim gostima bili su Predrag Živković Tozovac, Dragoš Kalajić, Jelica Sretenović, Marko Nikolić, Vladimir Savčić Čobi, Milutin Mrkonjić. Imka su pratila trojica gitarista, a on je pevao španske, francuske i italijanske pesme, koje je “skinuo” po sluhu, jer ne zna nijedan od tih jezika.

– Enrika Masijasa, Aznavura i Arsena slušao sam odmalena, pevao sam i sevdalinke Himze Polovine, pesme Harisa Džinovića. Tozovac mi je rekao da Masijasa pevam bolje od Masijasa. Kada nas je čuo Milorad Dobrić, menadžer Harisa Džinovića, ponudio nam je da snimimo album sa pesmama namenjenim Harisu. Ovaj je tada bio u inostranstvu, a Dobrić je radio sa Željkom Samardžićem. Dobrić je predlagao da moji drugari iz benda, inače školovani muzičari, prate Željka na njegovim koncertima, a da nas četvorica nastupamo kao predgrupa. Želeo je da od nas napravi srpski Džipsi kings. Ali, u bendu to nisu prihvatili, između ostalog i zato što je Dobrić tražio da daju otkaze u školama gde su radili, kako bismo se potpuno posvetili muzici. Ubrzo posle toga smo se razišli, a ja sam otišao u manastir Ostrog – priča Imko, koji je “ušao u veru” pre tri decenije.

Monah u Ostrogu

U Ostrogu je proveo tri godine, imao je svoju keliju, živeo kao monah i posle godinu dana, kako kaže, “procvetao”. Tu, u blizini sveca, otkrio je dar za crtanje, iako je do tada, po sopstvenom priznanju, bio izraziti crtački antitalenat.

– Jedne noći, slušao sam neku tihu muziku i zagledao se u malu ikonu Bogorodice. Poželeo sam da je nacrtam. Našao sam neko blokče i parče grafitne olovke. Nisam se molio, ali kao da sam bio polusvestan. Iznenadio sam se kako je ispalo. Idućeg dana, na osnovu jedne fotografije, nacrtao sam starca Nikanora sa Hilandara, duhovnika našeg oca Lazara i to je bilo još bolje. Posle trećeg crteža, otišao sam ocu Lazaru i sve mu ispričao. Za njega je to bilo malo čudo, jer je video i veća – kaže Imko.

Da bi mu otklonio sumnju o kvalitetu crteža, duhovnik ga je uputio na monahinju koja je završila Likovnu akademiju kojoj je zabranio da crta. Rekao joj je da mora da izabere da li želi da bude slikarka i da zarađuje novac ili da bude monahinja.

– Pitao sam oca Lazara da li će i meni zabraniti da crtam. Odgovorio je da neće. “Ti nisi završio Akademiju. Samo nemoj da crtaš gole ženske”, rekao mi je. I tako sam odneo crteže toj monahinji. Pitala me je da li sam merio proporciju, a ja nisam imao pojma o čemu govori. Rekla mi je da nisam ni svestan koliko su crteži dobri. Ali, crtanje me nije dugo držalo, ubrzo sam ga spojio sa drvetom i počeo da se bavim duborezom – objašnjava Imko.

Pored svega toga, Imko piše poeziju i prozu. Odkako je otišao u penziju, posebno se zabavlja pisanjem aforizama. Sada, kaže, peva bolje nego ikada pre.

Imkoizmi

Imko je do sada napisao nekoliko stotina aforizama ili kako ih on naziva – imkoizama. Sastavlja ih samo kada je inspirisan i ne trudi se da ih sačuva. Dovoljno mu je, kaže, ako nekom prijatelju ulepša dan. Za čitaoce “Vesti” izdvojio je nekoliko:

 Nekad sam drmao. Sad jedva mrdam.
 

Malo mi je dosta mnogo čega!
 

Pradeda mi je bio pošten, deda mi je bio pošten, otac mi je bio pošten. I
ja sam bio pošten.
 

 Skrati sebi muke: počni da živiš!
 

 Trčanje je sporiji način da se dođe do cilja!
 

  U Novoj godini želim vam puno zdravlja. Jer danas je teže biti zdrav nego živ!

Psalme čitao u gipsu

Usput je otkrio da ima i dar za lepo čitanje, a taj Imkov talenat prepoznao je i otac Petar iz manastira Poganovo koji ga je nekoliko godina kasnije angažovao za snimanje prvog diska na srpskom sa Psalmima Davidovim. Novac od prodaje diska bio je namenjen manastiru, a Imko je sve odradio bez naknade, i to u gipsu.

– Pre nego što smo se upoznali, otac Petar je kontaktirao jednog poznatog glumca koji mu je tražio priličan honorar, pa je ovaj odustao. S obzirom na to da je reč o duhovnom tekstu, zaključio je da je najbolje da nađe verujućeg čoveka, koji oseća to što čita, a ne glumca koji će da glumata. Angažovao je i dva pobožna tonca sa BK kanala koji su imali studio u Krnjači, i pristali da sve odrade besplatno. Međutim, par nedelja pre snimanja, onesvestio sam se i pao niz stepenice. Dobio sam potres mozga i imao nekoliko preloma, pa sam psalme čitao u gipsu. Bio sam sam u sobi za snimanje, ali sam imao veću tremu nego kad sam pevao pred 2.000 ljudi. Kasnije sam čuo da se snimak svideo i hilandarskim monasima – napominje on.

Vesna kao sudbina

Imko se dva puta ženio, a interesantno je da mu druga supruga nosi isto ime kao i prva – Vesna. Kada je prvi put video prvu, isto kao i drugu Vesnu, znao je da će ih oženiti. – Kažu da je ime sudbina i ja se ponekad tako branim kada me supruga pita kada ću biti kao sav normalan svet. Kako mogu da budem kao ostali, pitam je, kada nisam ni Živorad, ni Pera, ni Mika, ni Laza, kada sam Imko? Od toga ne mogu da pobegnem još od kada sam prvi put izgovorio svoje ime među drugom decom, a svi zinuli. Sudbina mi je da budem na margini, van sveta i u svetu u isto vreme.

“Sluhista” za jezike

Iako govori tek nešto malo engleskog, Imko je pevao pesme na španskom, portugalskom, francuskom, grčkom, italijanskom i romskom jeziku.

– Svojevremeno je neki Relja, koji je poslovao sa Francuzima, dovodio u Pikaso prave Francuze. Kada bi ih doveo, uvek nas je častio 100 maraka za francuski blok. Ja sam, inače, francuski učio nekoliko godina u gimnaziji, ali nisam bog zna šta upamtio. Jednom sam pitao Relju da li ti Francuzi razumeju išta od onoga što pevam, jer ja nemam pojma šta to znači, pošto sam izgovor skidao po sluhu. Rekao mi je da me 90 odsto razumeju i da nikad niko od njih nije imao prigovor – kaže Imko.