Javorka i Božidar Đurđević iz svilajnačkog sela Bobova su se posle 34 godine rada i života u Švajcarskoj, u zavičaj vratili pre pet i po godina. Otišli su u prevremenu penziju, jer su želeli da budu sa sinom Miloradom, snahom Suzanom i unucima Milošem i Marinom, ali i ostalom rodbinom.
Sin i snaha su takođe bili u Švajcarskoj, ali su se oni prvi vratili kada se rodio unuk Miloš. Tako su se, kažu, dogovorili, jer je neko morao da brine o Božidarevoj majci i baki, ali i da održava domaćinstvo i veliko imanje.
Sada im je žao što njihovi potomci nisu ostali u Švajcarskoj, pogotovu što je unuk Miloš tamo i rođen.
– Kada su se vratili, počeli su da se bave poljoprivredom. Od poljoprivrede, bogami, nema života. Nema ni za vodu, a kamoli za hleb. Naše devizne penzije ulažemo u imanje. Na kontu nemam više ništa. Kako dolazi, tako odlazi. Ovde može da se živi samo ako za tebe radi desetak ljudi. Kada čitam novine i gledam televiziju, izgleda da se ovde mnogo lepo živi. Ali, tako je samo u medijima. Da budemo iskreni, to nije tačno – ocenjuje Božidar.
Njemu se naročito ne dopada što poljoprivrednici nikada unapred ne znaju otkupnu cenu i što ne postoji višegodišnja poljoprivredna strategija. Nije dobro ni što ponuda i potražnja diktiraju cene proizvoda i stoke.
Njegova porodica obrađuje 40 hektara, desetak svojih, a ostalo uzimaju pod zakup. Sade kukuruz, pšenicu i ječam, jer imaju farmu sa šezdesetak prasića. Ukoliko se pojavi višak, prodaju.
– Eto, cena pšenice je 17,5 do 18,5 dinara po kilogramu. Da bismo bili na pozitivnoj nuli, trebalo bi da bude 20 dinara, a da bi se zaradilo, trebalo bi da plaćaju 23 dinara po kilogramu. Zato sam sav ovogodišnji rod skladištio i čekam povoljniju cenu. Nadam se da ću kroz proizvodnju stoke izvući više para. Ali, za taj dinar više, radimo 70 odsto – ocenjuje Božidar.
U Bobovu ljudi više ne znaju za šta da se opredele. Ako njiva dobro rodi, onda cena mnogo padne. Neko, na primer, uzgaja ovce. Ali, čim ima više jaganjaca, niko više ne pita za njih.
– Cena jagnjadi je 200 dinara po kilogramu, što je da čovek zaplače. Tolika je i cena prasadi, dok je oko Uskrsa bila 300 dinara po kilogramu. To bi se jedino isplatilo kad bi se te životinje odgajale na livadi – sarkastičan je naš sagovornik.
Plaćam svaki lek
Božidar se šali pa kaže da je mala otkupna cena stoke zbog toga što država brine da njeni stanovnici ne jedu previše mesa, jer je ono štetno po zdravlje. Ako građani jedu mnogo mesa, onda će da budu bolesni, pa će za lekove morati da izdvoje puno para.
– Zdravstvo je posebna priča. Tu vlada potpuno rasulo. Iako imam zdravstvenu knjižicu, lekove mesečno plaćam 5.000 dinara jer nisu na pozitivnoj listi. Tačno je da sam i u Švajcarskoj plaćao zdravstveno osiguranje, ali samo 10 odsto. Kada iznos lekova ili bilo koje zdravstvene usluge premaši 700 švajcarskih franaka godišnje, pacijent više ne plaća ni tih 10 odsto. Ovde može da ti treba i 100.000 za lekove, ali ćeš sam morati da platiš – veli Božidar.
Dežurstva u kući
Zbog čestih provala u kuće u Bobovu, pre nekoliko godina, Đurđevići, kao i ostali meštani, strahuju za svoju bezbednost. Kažu da se osećaju sigurno samo kada su u kući, jer su posle provale, kao i mnogi drugi, ugradili sigurnosne kamere i alarm.
– Sin i snaha su pre nekoliko godina bili na proslavi Nove godine. Kada su se vratili, imali su šta i da vide. Cela kuća bila je ispreturana. Lopovi su uzeli sav pazar od prodaje prasadi u našoj pečenjari. Sin je čuvao pazar da bi od njega platio hranu za svinje. Uzeli su i nakit. Do dana današnjeg lopovi nisu pronađeni – ljutito će Božidar.
Od kada su krađe postale učestale, sve porodice praktikuju da uvek neko ostane kod kuće, tako da ni na jednu zabavu ili na odmor ne mogu da idu familijarno.
