Berivojštica je planinski zaseok u Golemom Selu udaljen 30-ak kilometra od Vranja. Kuće su poređane pored zemljanog puta, koji mogu da savladaju samo terenska vozila.
Slobodan Stojiljković, tridesetdsedmogodišnji planinac, sa porodicom živi u nedovršenoj kući koja se pronalazi lako. Umesto prozora, otvori kao crne rupe u odblesku sunca ukazuju na siromaštvo iz kog se teško izlazi. Bezemljaši su koji se snalaze kako znaju i umeju. Slobodan ne radi, ni supruga Sanja, koja se 9. jula porodila i donela na svet blizance Petra i Pavla. Porođaj je bio u niškoj bolnici jer ima benigni tumor na desnoj dojci.
Sa njima je još troje dece: devetogodišnji Luka, osmogodišnji Lazar i četvorogodišnja Marija, ukupno petoro, uglavnom gladnih usta.
– Živimo od socijane pomoći i dečjeg dodatka, a to je 16.000 dinara ili oko 140 evra mesečno. Ipak, branje pečuraka je moj glavni posao. Kad ih ima, može da se zaradi za brašno, a sada prvo za mleko blizancima, jer Sanja nema mleka. Zbog tumora ne može da ih doji – počinje svoju sumornu životnu priču Slobodan.
Kuće od kamenčića
Sanja je mlada žena, čvrsta i jaka uprkos bolesti koja je psihički slama.
– Nije bio lak porođaj, zato sam prebačena u Niš. Nismo planirali blizance, ali Bog je tako hteo. Važno da su živi i zdravi, a pošto sam ih rodila uoči Petrovdana rešili smo da se zovu Petar i Pavle. Nismo imali dovoljno ni do sada, nas petoro ni za hranu, a kamoli ostalo, pa ako smo mogli dosad, moći ćemo i sa njima. Jedino što sad ne mogu da idem u pečurke i pomažem Slobodanu. Kad spavaju, sa Lukom radim oko baštice ispred kuće, ali ove kiše i provale oblaka uništiše sve. Nema od bašte nikakve vajde – priča Sanja.
Luka je dečak koji sa devet godina brine o bratu Lazaru i sestrici Mariji, a sada i o bebama. Učenik je 3. razreda osnovne škole u obližnjem selu Vlase i smatra da je odrastao jer vrganje i lisičarke poznaje dobro i nije mu teško da ih bere po okolnim šumama. Sada ne može jer mora da se nađe u kući da pomogne majci.
– Imamo jednu kozu i psa. To je sve. Kozu ja čuvam, izvodim na pašu. Ona nam daje mleka i bez nje nismo gladni. Kad napunimo tanjir mlekom i nadrobimo hleba, lepo se najedemo. Psa obožavam jer me prati u stopu i voli. Voleo bih jednog dana da pomognem ocu da dovršimo još jednu sobu da ima gde da spavamo na miru, da nam miševi ne prolaze kroz sobu i preko kreveta – govori ozbiljno Luka.
Lazar i Marija se igraju ispred kuće. Njihova igračka je kamenje. Skupljaju kamenčiće, ređaju, kažu da grade kuće. Slušaju majku, kad Luka ode sa kozom, paze na bebe.
Slobodan nam pokazuje osušene vrganje, ima oko tri kilograma. Kiša je uticala na kvalitet i cenu.
San o kozama
– Koja god da je cena, za nas je veliki spas u ovim gladnim godinama. Govorili su mi da čovek mora da se rodi pod srećnom zvezdom da bi mu život bio podnošljiv ovde na planini. Izgleda da se to meni nije desilo. Teška su sirotinja bili i moji preci. A, to, izgleda da se nasleđuje.
Rodom smo iz sela Tumba koje je iznad Berivojštice, ispod planine Kukavica. Bogu iza leđa, što bi se reklo, ostalo je tamo još nekoliko stanovnika. Spustili smo se ovde kada je otac radio kao građevinski radnik u Beogradu, u firmi "Ratko Mitrović". To što je zaradio uložio je u ovu nedovršenu kuću koja zjapi sa svih strana. Kad je firma propala, dobio je otkaz i vratio se. Sad sa majkom sedi u jednoj sobici i čeka da ispuni uslov za starosnu penziju. Još dve godine, valjda. Muče se i oni, nigde dinara, a mora da se živi. U kući je i brat, oženjen je i ima jedno dete. I kod njih niko ne radi, žive od branja pečuraka, kao i mi, samo što ih je manje. A nevolje velike. Niko nikome ne može da pomogne, uh, strašno – priča Slobodan.
Žive u jednoj malterisanoj sobi i drugoj nemalterisanoj. U malterisanoj je krevet gde spavaju deca sa Sanjom, kao i krevet za blizance. U nemalterisanoj spava Slobodan, a tu je šporet na drva gde se kuva. U toj sobi se prostire veš, kupaju se…
|
Važno da je odeća
Krpe umesto pelena |
– Blizance kupamo u malterisanoj sobi, ne smemo na drugom mestu jer ima promaje. Snalazimo se, naš život do sad prolazi isključivo u snalaženju. Valjda će doći bolja vremena, makar za decu. Nama ne treba mnogo, dve-tri koze i odmah bismo živnuli. Ali, kako da ih kupimo, one bolje idu od 50 do 80 evra jedna – kaže Slobodan.
Žao mu je dece, mnogo toga od hrane nisu probala. Ne znaju za čokolade, bilo koje slatkiše. To je luksuz. Odeću i obuću dobijaju od ljudi koji ih poznaju i koji imaju iznošeno od svoje dece.
Prejako sunce najavljuje popodnevnu provalu oblaka i grmljavine. Teško se diše, teško se živi kod Stojiljkovića, ali, sudbina se ne obazire na ljudsko uzdisanje.
