Budimo mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi, izjavio je patrijarh Pavle 1996. gostujući u emisiji "Dok anđeli spavaju" Marine Rajević Savić. Dodao je da je razum ponekad hladan i seče posred srca, a dobrota je topla, ali slepa, te da bismo bili na dobrom putu, uvek mora postojati njihova ravnoteža. Mudre reči srpskog patrijarha zapamtili su mnogi koji su pratili pomenuti serijal, koji se emitovao od 1992. do 2006, sa manjim ili većim prekidima na Trećem kanalu, BK TV i Studiju B.
Marinini sagovornici su govorili o odrastanju, vaspitanju, roditeljstvu, problemima i radostima života. Gosti su bile javne ličnosti, ali i nepoznate, koje su prvi put stale pred kamere. Novinarka je intervjue pretočila u knjige, pa je do sada objavljeno četiri toma "Dok anđeli spavaju", u izdanju Službenog glasnika.
– Emisije budu i prođu, žive u svesti onih koji su ih gledali, ali je sećanje na njih ograničeno samim ljudskim postojanjem. A u knjigama su ovekovečene misli važnih, velikih ljudi, otrgnuti su od zaborava razgovori koji svedoče i o vremenu u kojem smo živeli – kaže Marina Rajević Savić.
Objavljene knjige prvo je posvetila roditeljima, bratu, sinovima, a četvrtu unuku Andreju, na čiji prvi rođendan je i objavljena. U međuvremenu Marina je postala baka i unuke Lene i najmlađe Andrijane, krajem prošle godine. Poruka njenih emisija i knjiga je da je život čudo i da se dešavanju krajnje neobične stvari dok anđeli spavaju.
Marina ima blag glas, opuštena je i smirena, ostvarena žena. Već tri decenije je u braku sa Dušanom Duletom Savićem, proslavljenim SPORTistom, čuvenom devetkom crveno-belih, danas direktorom Trenerske škole Fudbalskog saveza Srbije. Imaju dvojicu sinova, Uroša i Vujadina. Stariji je završio ekonomiju, oženjen je Tijanom, i ima kćerku Lenu, a mlađi je profesionalni fudbaler, koji sa verenicom, glumicom Mirkom Vasiljević, ima Andreja i Andrijanu.
Bekstvo iz Metohije
– Rođena sam u Peći. Po ocu Branislavu potomak sam ugledne metohijske porodice Rajević, a po majci Oliveri, rođenoj Mićković, vodim poreklo iz crnogorskog plemena Kuči. Imam mlađeg brata Bojana, koji je stomatolog. Osnovnu školu pohađala sam u rodnoj Peći, u Beogradu i Parizu. Završila sam Trinaestu beogradsku gimnaziju i Filološki fakultet u Beogradu, na katedri za francuski jezik i književnost i italijanski jezik.
Aktivni sam član Udruženja Pećanaca, okupljenih u borbi protiv zaborava. Tugujem što u mom rodnom kraju nema Zlatnog vrta u kojem se igrala, o čijoj lepoti se nadaleko čulo, a koji je napravio moj pradeda Živko Rajević, ugledni trgovac i bankar iz Peći.
On je na imanju svog oca Stevana izgradio park po ugledu na velike pariske i bečke – Versaj i Šenbrun. Tako su delovi Rajevića bašte bili kopije ovih parkova, a ostatak delo mašte i kreativnosti mog pradede. Pošto je Živko mnogo putovao, sa putovanja je donosio retke, neobične i lepe biljke – zlatni brest, srebrnu jelu, žalosne vrbe, japanski bor. Veruje se da je crnu ružu upravo on doneo sa istoka na ove prostore. Vrt je imao staze posute šljunkom, a potok je iskorišćen za 11 vodoskoka i tri vodopada, šimširi i tise bile su podrezane u neobične figure.
"Ne znam da navijam"– Išla sam na Dušanove utakmice dok je igrao, ali nikada nisam umela da navijam. Dešavalo se da ne znam ni ime protivničkog tima. U stvari ja nisam pratila utakmicu, nego sam gledala samo u Dušana, snimala ga kamerom. Kasnije kada je Vujadin počeo da igra, bilo je isto, na terenu sam gledala samo u sina. Jedino što sam dotad malo bolje savladala pravila igra, ali i danas može da mi se desi da omašim i ne znam da li je ofsajd ili korner. Ipak, umela sam da prepoznam najboljeg igrača. Tako sam recimo iz cuga uočila holandskog fudbalera Rudija Krola, iako pojma nisam imala kako izgleda, znala sam po hodu da je on taj majstor o kome se toliko pričalo. Andrić za Francuze– Danas bi bilo zanimljivo videti gde su i šta rade pojedini sagovornici iz mojih emisija. Sa mnogima se čujem i viđam, a ima i onih koje sam posle mnogo godina ponovo kontaktirala, priređujući razgovore za knjigu. Ali ima i onih koji su umrli. To je slučaj i sa izdavačem iz Lozane i Pariza, Vladimirom Dimitrijevićem, koji nije bio toliko poznat široj publici, a veoma je zaslužan za našu kulturu. Zahvaljujući njemu prevedeni su Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Dobrica Ćosić i mnogi drugi naši pisci na francuski jezik, pa tako moji prijatelji Francuzi mogu na svom jeziku da čitaju njihova dela. Dok sam pripremala četvrtu knjigu, Vladimir i ja smo bili u kontaktu. A onda je on poginuo u saobraćajnoj nesreći i eto, nažalost, nije dočekao da je prelista. Ipak, ostao je taj zapis, pa će i drugi saznati o jednom vrednom, divnom, važnom čoveku. |
Živkovi sinovi, Milorad i Dragoljub, nastavili su tradiciju gajenja i održavanja parka, kasnije njihova deca. Ipak, devedesetih godina prošlog veka i Rajevići su morali da napuste Metohiju.
– Sa Zavičajnim klubom Pećanaca pre dve godine obišla sam Pećku patrijaršiju, rodni kraj i tamošnje groblje. Nažalost, nema više našeg Zlatnog vrta, koji je nekad bio pod zaštitom države. Sve je uništeno, počupano, kuće srušene, ostala je samo livada. Nema parka, kao ni Srba, tek nekolicina. Ipak, članovi našeg kluba često se okupljaju, družimo se na našim večerima, promocijama knjiga. Vodila sam i sinove na Kosovo i Metohiju kada su bili mali, želela sam da im ostanu fotografije kao uspomena da su se i oni igrali u parku Rajevića, o kojem sam im toliko pričala.
Bosonogi sinovi
– Moj otac je bio hemičar, koji je jedno vreme radio kao komercijalni savetnik InterekSPORTa u Parizu, pa je u Gradu svetlosti živeo sa svojom porodicom. Tu sam učila balet kod čuvene Ruskinje Vere Krilove, školovala se, stekla prijateljstva, sa drugaricom An Mari se i okumila. Kao mala naučila sam francuski, kasnije ga i diplomirala na fakultetu. Francuski je tečno govorila i prababa Danica i baka Vera. U Francuskoj, u Kanu, rodila sam i svog sina prvenca. A u Bordou, gde je mlađi sin Vujadin igrao, rodila su se njegova deca.
– Udala sam se mlada, sa 22 godine, i krenula sa Dušanom u pečalbu. Teško mi je bilo razdvajanje od roditelja, brata, Beograda, ali uz ljubav koju sam osećala prema mužu, nostalgiju sam potisnula u drugi plan. Živeli smo prvo u Španiji šest meseci, u Hihonu i taj period ću pamtiti, pre svega, po druženju sa divnim ljudima, trenerom Vujadinom Boškovim i njegovim suprugom Jelenom. Onda smo se preselili u Francusku, u Lil, a potom u Kan, gde sam 1987. rodila Uroša.
– Mnogo toga ide iz glave, pa zato mislim da moja prva trudnoća, koja nije imala realnih poteškoća, bila je rizična. Strahovala sam da li će sve proteći u najboljem redu, strepela za bebu, žudela da postanem majka pre toga, nažalost, imala sam spontani pobačaj. Mesec i po ležala sam prikovana za krevet. Bila sam trudna šest meseci i tri nedelje, htela sam malo da se ispravim i kako sam se pomerila, usledio je porođaj. Nedonošče je moralo u inkubator, malo, nejako, ali videlo se da je borac. Tako je i dobio ime po Urošu Nejakom. Brzo je napredovao, a onda je usledilo čeličenje zdravlja. Bila je zima, on beba od nekoliko meseci, a ja sam ga tuširala hladnom vodom. Išao je stalno stalno bos, pa je muka bila kada smo se vratili u Beograd, bacao je cipele, nije mogao da ih trpi na nogama. Isti tretman prošao je i mlađi Vujadin, koji je ime dobio po Boškovu. Zato su mi sinovi uvek bili zdravi kao dren!
Duletovo kolo
– I moja unuka Lena je prevremeno rođena. Svaki put dok je bila mala, a Uroš i Tijana je kupali, moj sin bi se sećao svog čeličenja. Smatrala sam da tako treba, pratila svoj instinkt, niko me nije savetovao da to radim. A njemu sam objasnila da je moja majka iz plemena Kuči, gde su bili sve junaci, pa sam i ja svoje morala da očeličim. Inače, ne mešam se sinovima i snahama u vaspitanje i podizanje unuka.
Svi su zdrave ličnosti, zrele, odgovorne, samostalne. Mirka i Tijana kao da su prošle neku obuku, izuzetno su snalažljive, spretne sa decom, odlično se snalaze u ulozi majke.
Savići su svi zagriženi zvezdaši, pa tako i mali Andrej već ima crveno-beli dres, a od prvog dana života sluša himnu Crvene zvezde.
– Vujadin je prisustvovao Mirkinom prvom porođaju i kako su mu doneli bebu, tako joj je prislonio mobilni i pustio Zvezdinu himnu. Ginekolog i babica su bili u šoku. Inače, Andrej ima Mirkine oči, to svi odmah primećuju, ali što je stariji sve više liči i na oca. Po mom mišljenju ima dedin oblik glave.
– Za Dušana i mene je započela nova faza života, otkako smo ostali sami u stanu. I lepo nam je, beskrajno zanimljivo, više smo posvećeni jedno drugom. I ranije sam se trudila da tri puta nedeljno odem u fitnes centar, vežbam, stičem fizičku kondiciju i psihički se rasteretim. Dva puta mesečno idem kod kozmetičara, kod frizera kad baš moram, modu ne pratim, dijete ne držim… Hedonista sam, volim sebi da ugađam.
Pristalica sam lekovitosti dobrih reči. Još od devedesetih informišem se o homeopatiji, koja mi je privukla pažnju kada se u našoj zemlji ništa o tome nije znalo. Svakog petka smo muž i ja u kafeu nedaleko do našeg stana, kada se družimo sa prijateljima, komšijama i uživamo u muzici benda Skala. Dušan često i zapeva, dok sam ja zadužena više za ples. Mada kad on oplete kolo, nema mu ravnog! Moje je i slikanje. Fotoaparat i kamera su mi stalno u ruci, volim da zabeležim drage trenutke i ponosna sam što imam bezbroj snimaka svojih unuka, a i u kafiću je mnogo uramljenih fotografija čiji sam ja autor.
Zbogom, televizijo
– Dušan je bio veran i veoma ozbiljan gledalac mojih emisija, a ove razgovore čita sa istom pažnjom sa kojom je nekada gledao i slušao emisije na televiziji. Dobro me poznaje, ništa mu ne promiče. Pošto je učestvovao u svemu, bio prisutan kada sam pripremala emisija, podsetio me je dok sam radila na knjigama na mnoge detalje i anegdote. Mislim da su i muž i deca ponosni na meni što sam objavila ove knjige.
– Život mi je bio ispunjen, stalno se nešto dešavalo, nisam se ni najmanje dosađivala. Rano sam počela da se bavim svojim poslom, ali imala sam i pauze u radu, zbog trudnoća, nesuglasice u TV kućama, raznih stvari. Mislim da se sve to ipak rasporedilo na pravi način. Da li ću se vratiti na male ekrane? Nikad ne reci nikad, ali nije ni bilo odgovarajućih ponuda.
– Ne pratim TV program. Kada je Dušan u kući, televizor je uvek uključen, šaltaju se kanali, ali meni retko šta privuče pažnju. Čim Dule izađe iz doma, TV se gasi. Ako sam sama u kući, prija mi tišina ili slušam muziku. Nikada nisam gledala serije, jer nisam imala vremena ni živaca da iščekujem novu epizodu i pratim radnju. Ne želim obavezu da čekam određeni termin serije, to remeti moj mir. Ako vidim najavu u novinama za određenu emisiju koja me zanima ili mi neko javi da pogledam nešto, onda sednem pred mali ekran.
