Najveće poniženje Edi Rama nam nije priredio pričom o Kosovu i njegovoj nezavisnosti. Ti dušebrižni saveti da bi bilo dobro priznati realnost na terenu dolazili su i ranije od mnogo značajnijih i uticajnih sagovornika. U početku iza kulisa, a potom i otvoreno, onako krošeom, bez taktiziranja, učinile su to i Angela Merkel i Hilari Klinton. Sećate se kada nam je frau Merkel usred Beograda pored smrknutog Tadića izdeklamovala kako se od nas očekuje demontaža srpskih institucija na severu pokrajine. Ili kada nam je lejdi Klinton pored nervoznog Dačića podjednako oštro uzvratila da se "o statusu, suverenitetu i teritorijalnom integritetu Kosova ne može raspravljati".
I da vidiš, nismo se tako uzjogunili, onako listom od opozicije do premijera, od TV Pinka do "Politike", kao što je to bilo posle ugošćavanja albanskog premijera. Ne mogu da se otmem utisku da cele ove kalimerovske reakcije ne bi ni bilo da Vučić nije onako uvređeno odreagovao – i to više puta.
U senci tog bezobraznog saveta šta nam je činiti po pitanju Kosova, potpuno neopravdano je ostala Ramina izjava o manjinama. Albanski premijer se usudio da uporedi položaj Albanaca na jugu centralne Srbije i Srba na Kosmetu, konstatujući kako su njegovi sunarodnici u gorem položaju?!
Može Rama uz američkog mentora da trenira živce srpskih čelnika, ali je ostalo potpuno nedorečeno da li su u razgovorima zvaničnici Beograda uopšte potegli status srpske manjine u Albaniji, a da to nije bilo na nivou durenja i držanja bukvice o diplomatskom protokolu, kršenju dogovora i gomili drugih gluposti iz šinjela tzv. političke korektnosti.
Da li su ijednog momenta srpski predstavnici postavili pitanje položaja Srba u Albaniji, ili se to svelo samo na naknadnu Dačićevu reakciju, više za unutrašnju upotrebu, nego kao deo efektivnog spoljnopolitičkog delovanja?
Da im nije to prirodno interesovanje matice za sunarodnike zabranio neko u Berlinu ili Vašingtonu? Ne bih rekla. Pre će biti da su srpske vođe više naklapali o dronu nego o katastrofalnom položaju Srba u Albaniji, državi u kojoj je odnos prema manjinama najrigidniji u Evropi.
Moglo bi se reći da je to posledica pre svega nasleđa režima Envera Hodže, ali njega nema već tridesetak godina, dok se Albanija kiti statusom kandidata za članstvo u EU. Što bi značilo da je Tirana dobrim delom ispunila visoke kriterijume Brisela iz poglavlja o ljudskim i manjinskim pravima. Kojih crnih prava, kada su Srbi – iščezli.
Tako bar kažu rezultati poslednjeg popisa stanovništva iz 2011.
Ima Crnogoraca (366), Roma (8.301), Grka (24.232), Makedonaca (5.512). Ima čak i Egipćana (3.368), ali Srba nema! Poređenja radi, tridesetih godina prošlog veka Srba je bilo približno osam u ukupnoj populaciji. Do 2000. godine u Albaniji uopšte nisu hteli da priznaju postojanje grčke, srpske, crnogorske i makedonske manjine, a stanovnici su morali imati albanska imena. Kada su na početku novog milenijuma uvedeni posebni registri za pripadnike manjina, postupak je bio otežan jer bi osoba da bi se registrovala morala da se vrati pradedovskom imenu. Za promenu tog imena siromašni građanin Albanije, a drugačijeg etničnog porekla od albanskog, morao bi da iskešira na ime raznih taksi oko 1.000 evra. Pa sad ti kreni da se umesto Lekić, kako ti se prezivao deda, odrekneš albanizovanog prezimena Leka.
Kako stoje stvari na terenu manjinskih prava slikovito govori i brojka da je čak 390.938 popisanih osoba u Albaniji odbilo da se nacionalno izjasni. U Beogradu nekako projektuju da se većim delom radi o etničkim Srbima, dok predsednik srpsko-crnogorskog Udruženja Morača-Rozafa Pavle Brajović, procenjuje da ih ima između 25.000 i 35.000.
O čemu mi, dakle, pričamo i kome smo dozvolili da nam drži pridike o manjinama?!
