Ima li Boga?

Barak Obama i Stiven Hoking

"Dve stvari mi kažu da ima Boga: zvezdano nebo iznad mene i moralni zakon u meni!"
Tako je svoje verovanje u Boga i njegovo bespogovorno postojanje objasnio slavni filozof Imanuel Kant (1724-1804), u drugoj polovini 18. veka.
Dva i po veka kasnije, najslavniji teorijski fizičar našeg doba, Albert Ajnštajn (1879-1955) odreći će svaki smisao verovanja u božje postojanje i svake vere u Svemogućeg:
"Reč Bog za mene nije ništa više od izraza i proizvoda ljudske slabosti, a Biblija je samo jedna kolekcija, vredna poštovanja, ali i dalje kolekcija primitivnih legendi koje su, ni manje ni više, nego samo detinjaste!"
Čuven je i njegov aforizam "Nauka bez religije je slaba, religija bez nauke je slepa" koji će i vernici i nevernici, u svojim besomučnim raspravama o (ne)postojanju Boga koristiti da bi dokazali da je otac teorije relativiteta na njihovoj strani.
U stvari, taj sukob naučnika, pobornika teorije evolucije, na jednoj strani, i teologa i poglavara svih crkava, na drugoj, čini se da je večit i tokom vekova je splašnjavao i ponovo se zahuktavao, da bi u novije vreme, zbog novog talasa antibožjih mislilaca, prerastao u pravi rat.

Besmisleno pitanje
Nasuprot tome, srećom, ljudski rod nije tako besomučan, bilo da su u pitanju oni koji veruju, bilo da je reč o tzv. nevernicima, ateistima, kao i onih koji ne žele da pripadaju ni jednima ni drugima i mirno stoje po strani od svake svađe.

Imanuel Kant

Naizgled svako pitanje na temu postojanja Boga čini se besmislenim, budući da ogromna većina čovečanstva, vekovima unazad, pripada struji koja veruje. Ili se tako izjašnjava, što, ipak, ne znači da uistinu ima toliko mnogo pravih vernika. Naime, mnogi se izjašnjavaju kao vernici, ali ne ponašaju kao da uistinu veruju, dok i oni koji "ne veruju" umeju, nesvesno, da ukrste prste iza leđa, da ih mimoiđe neko zlo…
Za Amerikance, na primer, koji savesno odlaze u crkvu kao što se to očekuje od dobrih građana i ljudi i koji će u svakoj prilici staviti šaku desne ruke na levu stranu grudi, da potvrde javno da im je "Bog u srcu", teško da se može reći da stvarno uvažavaju Boga, da se pridržavaju ijedne od deset Božjih zapovesti!
Sve je, dakle, relativno, i verovanje u Boga i samo njegovo postojanje.
Iza te fasade traje sukob nauke i religije kojem je novi zamah svojom novom knjigom "Veliki dizajn" dao britanski fizičar Stiven Hoking (1942). On je, bez okolišenja, Boga proglasio "nepotrebnim", to jest da On nije imao nikakvu ulogu u nastanku i širenju Svemira, čime je u paklu zaslužio neki krug više od onih u koje su bačeni njegovi slavni prethodnici bezbožništva – Nikolaj Kopernik, Galileo Galilej i Đordano Bruno.
Ta njegova tvrdnja izazvala je pravu medijsku buru. Protiv njega su se ujedinile gotovo sve savremene crkve, bez obzira na to što u ostalim pitanjima među njima nema nikakve sloge.

Bez prizivanje Boga
Ovaj ranije neviđeni medijski sukob religije i nauke mogao bi da se proširi u novu, ateističku revoluciju 21. veka. Iako je Hokingova kontroverzna knjiga "Veliki dizajn" tek objavljena, već je izazvala oštru reakciju brojnih teologa i lidera svih crkava na Zapadu, što je preraslo u vrelu planetarnu raspravu kroz stotine televizijskih emisija, hiljade članaka i milione internet tekstova.

Albert Ajnštajn

Sve je počelo kad je londonski "Tajms", najavljujući novi bestseler, objavio odlomak iz knjige o konačnoj teoriji Svemira koju je Hoking napisao zajedno sa američkim fizičarem Lenardom Mlodinovim. U ovom odlomku je posebnu pažnju izazvao Hokingov stav kako, da bi se odigrao Veliki prasak, "nije potrebno prizivati Boga da zapali varnicu i pokrene Univerzum".
"Zbog prirodnih zakona kao što je gravitacija, Univerzum može sebe da stvara ni iz čega i to će i činiti. Spontano nastajanje je razlog što postoji nešto umesto ničeg, što postoji Univerzum, što mi postojimo", navodi Hoking koji se u pisanje ove knjige upustio nakon što se povukao s mesta šefa katerde koju je pre četiri veka na Univerzitetu u Kembridžu vodio Isak Njutn (1643-1727).
Mada već decenijama boluje od aminotrofične lateralne skleroze (ALS), koja mu je oduzela sve organe osim mozga, Hoking je ogroman ugled u nauci stekao svojim radovima iz teorije crnih rupa i kosmologije, ali je postao svetski slavan nakon što je 1988. objavio naučnopopularni bestseler "Kratka povest vremena" koji je prodat u 25 miliona primeraka.
Hokingova kritika je u svojoj suštini usmerena ne toliko na religioznu praksu, koliko na koncept NOMA (Non-Overlapping Magisteria), ideje da se oblasti nauke i religije uopšte ne preklapaju, koju je pre deset godina predložio Stefan Guld. Odgovarajući na Hokingovu tezu da je Bog nepotreban, većina teologa, biskupa i imama upravo se na to pozivala, pominjući kako nauka ionako nema ništa sa Bogom. Međutim, NOMA je ipak samo plitka brana na liniji nenapadanja između religije i egzaktnih nauka koju je Hoking sada pregazio, a koju fizika nije prelazila još od vremena Kopernikanske revolucije.

Neproverljiva tvrdnja
Ali, ma koliko da izgleda osnovana i logična, Hokingova tvrdnja se suočava s jednim malim, ali gadnim problemom. Ta tvrdnja je zasnovana na matematički zaokruženoj teoriji, nazvanoj Teorija M (previše je komplikovano da bih vas mučio čak i površnim objašnjenjem), a ona je prosto neproverljiva, to jest ostaje čista teorija jer za nju trenutno nema eksperimentalnih potvrda.
Ako se izuzmu mogući eksperimenti o broju dimenzija koji se u Ženevi izvode u vezi sa Velikim praskom, Teorija M gotovo i da ne ispunjava Poperov uslov opovrgljivosti jer barata sa vremenskim skalama, objektima i pojmovima koji se ne mogu proveriti na bilo koji način. To je svrstava u lepe modele, zajedno sa šahom i nekim genijalnim ekonomskim modelima, ali joj ne obezbeđuje "ulaznicu" u eksperimentalno ustrojeni svet egzaktne fizike.
U ovom trenutku nije poznato oko čega je tačno ozidan Hokingov "Veliki dizajn", ali ako se njegova teza o suvišnosti Boga zasniva samo na M teoriji, u njenoj odbrani mu sva ona fizika, od njegovog prethodnika Njutna do danas, neće pomoći previše. Jer, ma kako ugledan, kad iznosi stavove koji su neproverljivi eksperimentom, Hoking zapravo – ne govori kao fizičar.
Zato je rat nauke i religije ponovo izbio kao vrlo žestok, ali je daleko od totalnog. Bilo bi sasvim drugačije da se u celu stvar upleo i eksperiment. Ali, sva tajna je upravo u tome što nema takvih eksperimenata koji bi rekli bilo šta na pitanje iz naslova ovog teksta. Možda se upravo zato jedan od najjačih osnova za veru u inteligentni dizajn i više sile pri kreaciji Univerzuma može tražiti baš u toj našoj potpunoj nemogućnosti da ga stavimo na test.
Međutim, sam sukob Hokinga i tradicionalnih crkava ne treba potceniti – strogo naučno posmatrano, ni Đordano Bruno (1548-1600) u onome što je konkretno tvrdio svojevremeno nije bio u pravu. Ali, kad su ga spalili na lomači, brzo je došao red i za utemeljena objašnjenja. I sveopštu revoluciju ljudskog duha.