Ilegalac odlazi u partizane

Ruševine posle bombardovanja 6. aprila 1941: Beograd prvih dana okupacije

 

Zemun – početak rata: Zora, 6. april 1941. godine. Budi nas zloslutna buka bombarderskih eskadrila. Pojurimo prema prozorima – mnogo ih je, nailaze u jatima, srebre se na prvom jutarnjem suncu, izgledaju kao igračke. U rat do sinoć niko nije verovao, čak ni mi koji smo govorili da je neizbežan.
Ubrzo, iz Beograda nailazi zaplašena, zaprašena gomila sveta sa decom, zavežljajima, korpama, mnogi zavijenih i krvavih nogu i glava.
Bolje rat nego pakt!, mislim, sad je došao da prebroji svoje pristalice. Strah kao da se još ne oseća, samo početak nečega sudbinski velikog i neopozivog. Pominje se, ali ne sa mnogo vere, da će Sovjetska Rusija krenuti da nas brani.

Okupacija

Nemci su paradno umarširali u Zemun. Bezbroj ih je, zaposeli su sve kasarne, sve škole, pa i našu Gimnaziju. Bučni su, impozantno organizovani i korektni do miroljubivosti. Zemunski Nemci presrećni, skoro svi već u foksdojčerskim uniformama i još uvek pitomi.
Izgleda kao da sve i nije baš tako strašno kao što se mislilo da će biti. Tek, neko donese neku vest o streljanjima, na što opet neko drugi odmahuje rukom: "Izmišljotine!"
Desetak dana docnije neko donosi fotografije (iz Pančeva, čini mi se): na dugačkoj fudbalskoj prečki, desetak obešenih! Odmazda za neku negostoljubivost prema "finim" okupatorima, ili možda osveta za neku akciju na kakve smo se i mi već spremali.
Nama i oko nas još niko ne preti, ali neizvesnost je tim dublja što ugroženost nije toliko lična, koliko opšta. Zašto nije došla istoga dana, zajedno sa Nemcima, bilo bi bar jasnije šta nas čeka.

Vest za neverovanje

Juli 1941. godine. U Srbiji se već počelo pucati. Značenje reči partizan, koja se počela javljati, znaju samo komunisti. Zemuncima je (mnogima, mislim većini) vest o početku borbi u Srbiji izgledala neverovatna, nekima čak i neugodna. Zar sada kada je već sve završeno, a Nemci baš i nisu tako neprijatni, da ih neko izaziva… Šta će nekoliko "hajduka" kad se cela vojska predala. Sve im to više izgleda kao neodgovorna provokacija, nego neki patriotski čin. Većina i ne misli da bi ustanici mogli biti neki drugi, već samo četnici. Najčešće se pominje Kosta Pećanac u raznim herojskim verzijama (baš onaj koji je među prvima počeo da sarađuje sa Nemcima, čak kažu, i pre nego što su došli!).
Sve se tih godina moglo menjati, samo naša vera u Sovjetski Savez ne!

Polazak u partizane

Zajedno u odredu: Slikar Bora Baruh

Krajem jula 1941. godine polazimo iz Zemuna "u partizane" nas trojica zemunskih skojevaca: Ljuba Ljubinović, Milan Marić (Mare) i ja.
Ne znam ko je i zašto baš nas odabrao. Za sebe znam da je jedan od razloga mogao biti što se neko iz policije raspitivao za moje ponašanje, imajući u vidu da sam 1939. godine bio isključen iz Gimnazije "zbog komunizma". Uz razumljiva odvraćanja i strahovanja u porodici, pošao sam na zakazano mesto u Beogradu, kuda se tada još moglo slobodno prelaziti.
Pamtim taj odlazak kao upečatljiv podatak o visokom stepenu tadašnje naše organizovanosti. Nismo strahovali od Nemaca, jer oni sami nisu još sve kontrolisali, nego od agenata beogradske Specijalne policije, koju su oni već angažovali, a koja je dobro poznavala komunističke aktiviste i metode.
Pošli smo u isto vreme, ali ne zajedno, našli u Beogradu onoga koji nas je morao sačekati, dobili tada obaveštenje kada da budemo na peronu beogradske železničke stanice, u koji vagon da uđemo (opet svaki posebno), koga treba da sledimo kada taj bude sišao sa voza (sišli smo u Ralji), da zatim pođemo za čovekom sa kojim se on bude pozdravio. Bio je to, na naše iznenađenje, jedan pravoslavni sveštenik, koji je zatim pošao, a mi za njim, u selo i zadržao se kod poslednjih kuća, posle čega smo, prema uputstvu, mi produžili stazom koja je vodila dalje izvan sela. Idući tako još nekih kilometar-dva, izišao je pred nas iz šumarka čovek sa puškom, koji nas je poveo dalje, sad već svu trojicu zajedno.

Četa od sedam boraca

Ubrzo smo saznali da se odred u koji idemo zove Kosmajski i da je jedna njegova četa, u koju ćemo se uvrstiti, udaljena samo nekoliko časova hoda. Iznenadilo nas je što ta četa, koju smo najzad našli, broji samo sedam-osam boraca i ima samo četiri puške; da ćemo, dakle, biti bez oružja, dok ga ne steknemo…
Kazali su nam da se koristimo samo nadimcima, a komandir čete, Marko, odmah nam je odredio partizanska imena: Mariću "Crni", Ljubinoviću "Plavi", a meni "Beli", što mi je ostao nadimak u toku celog rata, pa dugo i u potonjem miru.
Čini mi se da bih mogao da nabrojim sve tadašnje borce te, Prve čete Kosmajskog odreda, čija sam prava imena kasnije saznavao. Bili su to: Đuro Mešterović, lekar, "španski borac", Dejan Popović, lekar, Raos… takođe lekar (da li je i on "španac"?), Marko Solomunović, pravnik (komandir), izrazito nevojnički tip, više je ličio na učitelja nego ratnika, Edo Davičo, student iz Beograda, neki Ivan (ili Anton) Fratrović, pekarski radnik, višegodišnji (mitrovački?) politički robijaš, Bora Baruh, već tada poznati beogradski slikar, jedan seljak (Sava, iz sela Parcana), Maks Štern, student medicine, posle rata poznati beogradski psihijatar (promenio prezime u Šternić).

Cilj i sredstva borbe

Odred se brzo povećavao, brojao je do kraja avgusta više od 200 boraca. Najbrojniji su bili mladi muškarci, beogradski studenti, srednjoškolci i radnici, ali je bilo i nekoliko desetina žena. Najbrojniji su, dabome, bili Srbi, relativno brojni Jevreji, bilo je Bosanaca, Dalmatinaca i Makedonaca, ali i dva prava Nemca, dezertera (u mojoj četi bio je jedan od njih, zvali smo ga Milan, po imenu nedićevca koga je razoružao i naterao da ga dovede do nas).
Kad smo mi stigli u Odred, skoro svi borci bili su članovi Partije ili SKOJ-a, da bi kasnije bili u ubedljivoj manjini. Komunistička partija je bila vrlo popularna i poštovana, mnogi su želeli da joj se pridruže. Ali, Partija je bila kadrovska i strogo selektivna. Za prijem u nju trebalo je mnogo dokaza o ideološkoj bliskosti i, iznad svega, dokazane spremnosti na žrtvu.
Sve što sam doživeo tih prvih dana bilo je: koncentrisani izraz smisla i značaja partizanske borbe, koju sam u toku narednih nekoliko godina doživljavao i u mnogim drugim krajevima zemlje. Osećanje uzvišenosti
ciljeva, moralna i ljudska čistota, organizovanost i spremnost na žrtve, činili su onu unutrašnju snagu pokreta koji je, tako započet, mogao da izdrži sve ono što ga je kasnije čekalo. Kao dečak i zanesenjak, nisam tada ni pomišljao da bi moglo biti drugačije. Bilo je, razume se, kasnije, i drugačijih pa i suprotnih iskustava, ali sam ih doživljavao samo kao nedopuštene izuzetke.

Cilj i sredstva

Tada sam saznao, i nikada nisam zaboravio, da je cilj nedeljiv od sredstava kojima se borba služi. I kada god je kasnije ta "moja borba" tražila, nametala i pravdala drugačija sredstva, koja su se nekada prelamala i nad mojom glavom, ona ipak nije obesnažila osnove na kojima je jedino mogla da bude velika i uspešna.
Treznio sam se, ali se nisam pokolebao, pogotovu nisam pomišljao da odustanem! Ni svojim, ni tuđim postupcima u tome vremenu, danas ne bih pripisivao apsolutnu čistotu i neporočnost. Tvrdim samo da tada, ni drugi, ni ja sam, nismo morali da činimo i govorimo bilo šta što bi bilo suprotno ljudskoj, patriotskoj i boračkoj savesti.