Sva vrata soba u manastiru Vojlovica u kojima su nacisti držali vladiku Nikolaja i ostale zatvorenike bila su zaključana, a prozori zatvoreni katancem, otvarajući se svega jedan sat dnevno radi provetravanja. Tada su zatvorenici smeli da izađu u šetnju pred konakom. Svakodnevno bogosluženje obavljale su vladike u sobi, a nedeljnu liturgiju u manastirskoj crkvi. Tokom liturgije stražar je stajao na ulazu i posle službe zaključavao je vrata. Zatvor je Nikolaj iskoristio za rad na ispravci teksta Vukovog prevoda Novog zaveta. Uz to, ispisivao je čitave sveske raznih misli i duhovnih pouka. Nemci su svakodnevno donosili okupatorske novine iz Beograda. On je izrezivao sličice iz čitulja, ređao ih po svome stolu i molio se Bogu za upokojene. To je nazivao svojim "najmilijim ikonostasom". Vladika je retko koristio dozvoljeno vreme za šetnju. Kada ga je jedan nemački oficir dobronamerno opomenuo da treba da šeta, on je sa ironijom odgovorio: "Ako bih ja posle toliko vremena izolacije, izašao i počeo da šetam, toliko bih se obradovao da bih počeo da trčim. Vaši stražari bi pomislili da sam počeo da bežim i otvorili bi vatru. Tako bih ja poginuo, bez krivice, greškom." Krajem maja 1943. u manastir Vojlovcu doveden je u zatočenje i patrijarh srpski Gavrilo Dožić. U početku Nemci nisu dopuštali da se Nikolaj i patrijarh sastaju i razgovaraju. Docnije su dozvolili, i oni su čitave sate provodili zajedno u prijateljskom razgovoru. Inače su bili stari prijatelji. Istina, prijateljstvo je napuklo zbog pitanja Konkordata, ali taj sukob je brzo prevaziđen pomirenjem, u manastiru Kalenić 1941. godine.
