Među četiri miliona ljudi koji su zgroženi, preplašeni rata uživo, izbegli iz Ukrajine, jeste i petočlana porodica jednog od najtalentovanijih freskoslikara i ikonopisaca mlađe generacije ove zemlje Alekseja Vailjeviča Ilalova.
Ilalov je sa suprugom Tatjanom i troje dece – osmogodišnjom Verom, petogodišnjim Serafimom i Kirom koja ima tek godinu i po dana, sa prve linije fronta u okolini Kijeva, početkom marta izbegao u Srbiju – zemlju o kojoj prethodno nije znao apsolutno ništa.
Utočište su pronašli na Fruškoj gori, kod Novog Sada i to u vikendici žene koju prethodno nikada nisu ni videli ni čuli. Svoju kuću im je ustupila bez ijednog pitanja ili uslova.
Dugo putovanje
– Naša kuća je u mestu Ivankovići, na 15 kilometara od Kijeva. Kad je počeo rat, ovo mesto bilo je pošteđeno ratnih dejstava, ali kako je vreme prolazilo, granate su počele da padaju sve bliže, a u više navrata smo svojim očima gledali kako krstareće rakete prolaze iznad naših glava. Situacija je postajala sve napetija, a deca su sve teže podnosila te eksplozije zbog čega je Tatjana prihvatila predlog svoje prijateljice Marine Milosavljević iz Novog Sada, da više ništa ne čekamo, već da se hitno spakujemo i sa decom što pre dođemo u Srbiju, a da će nam ona naći smeštaj. Tako je i bilo. Upoznala je divnu ženu, Danijelu Nikolić koja je bez razmišljanja, ponudila svoju vikendicu na Fruškoj gori da se tu smestimo. Nemamo reči kojima bismo joj se zahvalili – priča 36-godišnji umetnik.
Na put dug 1.395 kilometara krenuli su zajedno s prvim komšijama koje imaju dvoje dece.
– U Ukrajini je proglašeno ratno stanje i muškarcima je zabranjen izlazak iz zemlje, pa smo moj komšija i ja krenuli prvenstveno da bismo porodice prebacili na sigurno. Na brzinu smo spakovali najosnovnije dečje stvari i krenuli ka Moldaviji jer smo čuli da je tako najbrže i najbezbednije preći granicu. Prvobitno je trebalo da prebacimo samo svoje porodice, a onda smo odlučili da i mi probamo da pređemo s njima. Imao sam sreće da su mene pustili, ali moj komšija je vraćen.
Put koji bi u normalnim okolnostima trajao oko 16 sationi su prešli za pet dana.
– Na granici između Ukrajine i Moldavije čekali smo oko osam sati. To je bila nepregledna kolona očajnih i bespomoćih ljudi. U toj koloni smo videli mnogo preplašene dece čiji su roditelji želeli da ih spasu užasa razaranja i rata. Svi smo se razumeli bez izgovorene reči i svako je strpljivo čekao da dođe na red. Duž čitavog tog puta, i kroz Moldaviju i Rumuniju, nailazili smo na ogromnu podršku ljudi dobre volje. Bilo je tu i meštana naselja kroz koje smo prolazili, pa čak i predstavnika Protestanske crkve. Svi ti ljudi su davali sve od sebe kako bi nam izašli u susret i objasnili gde možemo da zastanemo da se okrepimo ili gde je najbolje da prespavamo. Svima beskrajno hvala što su nam se našli u nevolji – priča naš sagovornik.
Sveti Jovan me čuva
Redovno se čuje s prijateljima i rodbinom koja je ostala u Ukrajini.
– Situacija je trenutno mirna. Nažalost, u Makarovu, mestu koje se nalazi oko 40 kilometara od Kijeva gde žive Tatjanina majka i baka, ali i gde sam napravio radionicu, sada je linija fronta… One su, hvala Bogu, dobro, ali voleo bih da više ne pričamo o ratu – moli nas ovaj umetnik i odvodi na prvi sprat vikendice, u malenu sobu koju je pretvorio u svoju novu radionicu.
Ona koja je stekla svetsku slavu, umetničkoj radionica “Irini” (grčka reč za mir Božji), spokoj – više nema… Ničega od toga trenutno nema u Ukrajini. U novoj radionici, na stočiću, odmah pored laptopa je ikona Vasilija Ostroškog koju trenutno radi, a na krevetu ikona Svetog Jovana Krstitelja – jedna od dve koje je poneo sa sobom.
– Drugu sam poklonio. Ova me čuva. Od svojih stvari sam poneo samo kutiju s četkama i bojama i te dve ikone. To je sve – kaže kratko.
Jovan Krstitelj gleda čistog, dubokomislenog pogleda, kao da razume šta to priča. Božji je dar da se na ovaj način predstavi neki svetitelj i Aleksej taj dar ima.
– Ljubav prema izradi ikona potiče još iz detinjstva. Kada sam imao 15 godina prvi put sam otišao u manastir Uspenja na Krimu.
Ovaj manastir se nalazi u blizini grada Bahčisaraj, u jednom od od najpustijih delova Krima, u oblasti Mariam-Dere. S obe strane je okružen visokim liticama i predstavlja jednu od najlepših pravoslavnih svetinja u Ukrajini.
– Dobio sam blagoslov od igumana da kao poslušenik pomažem u njihovoj radionici za izgradu ikona koja je visoko kotirana u Crkvi. Dodatni blagoslov je bio i taj što je u vreme moje posete kao iskušenik radio Vladimir Kuleša, osnivač i rukovodioca ikonopisačke radionice Sinergija u balaklavskom manastiru Svetog Đorđa i umetnik koji je završio prestižnu Akademiju Glazunov u Moskvi. On se kasnije zamonašio i dobio čin jerođakona Alipija, a ja sam imao tu privilegiju i čast da s njim mnogo kasnije učestvujem u restauraciji ikonostasa Nikoljskog manastira u selu Sanino, Suzdalska oblast.
Ljubav na prvi pogled
Kada se vratio iz manastira, Aleksej je počeo i sam da pravi ikone. Tih prvih nekoliko radova predstavio je igumanu Uspenjskog manastira i on je pohvalio nesumnjivi talenat kod ovog umetnika.
– Vladimir Kuleša je najviše uticao na moj slikarski razvoj jer me je upućivao u tajne ikonopisanja, a posebno kako da poboljšam svoju tehniku. On mi je i predložio da nakon koledža za grafički dizajn upišem prestižnu Nacionalnu akademiju likovnih umetnosti i arhitekture u Kijevu. Ipak, taj naum bilo je lakše zamisliti nego i ostvariti. Moji roditelji nisu bogati. Otac radi u fabrici, a majka je učiteljica, pa dva puta pokušavao da se upišem na budžet, ali mi nije uspevalo. Tog drugog puta je ipak sakupio novac da se upiše vanredno i već sledeće akademske, 2005. godine je prešao na državno finansiranje.
Aleksej je zatim nastavio i magistarske studije i dobio zvanje umetnika – restauratora štafelajnog i monumentalnog slikarstva.
Na šestoj godini školovanja je upoznao i današnju suprugu Tatjanu. Kako to samo ljubav ume da udesi, upoznali su se u jednom muzeju i tek kroz priču shvatili ne samo da su jedno za drugo do kraja života već i da su bili na istom fakultetu jer je Tatjana studirala i završila istoriju umetnosti.
Ali Aleksej se sve vreme usavršavao.
– Ni tokom studija nisam prestajao da pravim ikone. Osećam se živim dok slikam, svaki pokret četkice me čini srećnim i bogatim jer to je po meni i najveće bogatstvo, ali i najveći božji dar koji čovek može imati.
Zbog nesumnjivog talenta, ali i činjenice da su njegovi radovi postajali sve traženiji, 2009. se rodila ideja da napravi umetničku radionicu poput mnogih drugih koje su već postojale u Ukrajini.
– Pitao sam za savet jerođakona Alipija (Vladimira Kuleša) i on je je ohrabio i podržao u tom naumu. U blizini kuće Tatjaninih roditelja sam pronašao adekvatan prostor i tako je nastala radionica “Irini”. Na početku sam bio i jedini član te radionice, ali malo-pomalo, počeli su da stižu i drugi umetnici i mi smo se specijalizovali za restauraciju, ali i izradu novih fresaka i ikona.
Život u Minsku
Ovaj mladi umetnik sve do 2014. nije se bavio i oslikavanjem crkava. U taj posao je ušao s izbijanjem prve krize i oružanih sukoba u Ukrajini.
– Odlučio sam da se s porodicom preselim u Belorusiju, u Minsk, gde sam odmah počeo da radim u ikonopisnoj radionici Svetog Jelizavetinskog manastira. Kasnije mi je ponuđeno da oslikam crkvu Vaznesenja Gospodnjeg u Minsku. Nekoliko meseci sam radio na freskama, a onda su prestali da plaćaju. Odlučio sam da završim neke celine koje sam počeo i pokupio svoj alat, da potražim neki drugi posao. Dobio sam ponudu da budem predavač na Institutu kulture, ali sam se ipak odlučio da se vratim u Kijev. Kad čovek vredno radi, tada će stići i rezultati, a ja sam uspeo da izdržavam porodicu od prodaje ikona. Davao sam ih galerijama i ispostavilo se da ima dosta časnih ljudi koji su ih kupovali ili za sebe ili da bi ih poklonili nekoj crkvi.
Priču o umetnosti, opet narušava priča o ratu i naše pitanje da li razmišlja o budućnosti, o povratku u Kijev i Ukrajinu.
Ne odgovara odmah.
– Na 15 kilometara od Kijeva u mestu Ivankovići smo napravili kuću. Tu, u blizini, u Gavronšćini, selu u Makarovskoj oblasti sam počeo da radim na Hramu Roždevstva Bogorodice i da oslikavam školu crkvene opštine pri hramu Vaznesenja u Ivankovići. Tu školu sam namerno radio u klasičnom vizantijskom stilu… Ne znam da li je bilo šta od toga ostalo čitavo. Čuo sam da je jedna raketa pala nedaleko od crkve i škole gde smo mi živeli i da su neki ljudi poginuli i to je sve. Da li verujete da kada smo došli u Srbiju uopšte nismo uključili TV… Pitate me o planovima, a nemam ih. Kao umetnik nameravam da i dalje razvijam svoj rad i to je jedino što znam. Kad je u pitanju moj i život moje porodice tada su naši planovi isključivo podređeni deci, da imaju da jedu, da se obuku, da mogu da se školuju. Ne planiramo budućnost dalje od sledećeg dana – kaže jedan od najtalentovanijih ukrajinskih ikonopisaca mlađe generacije Aleksej Ilalov.
Hvala ljudima velikog srca
Aleksej Ilalov ima samo reči hvale i veliku zahvalnost za sve što je do sada doživeo u Srbiji.
– Čim se pročulo da smo stigli na Frušku goru, ljudi su samoinicijativno počeli da nam dolaze i da donose garderobu za decu, hranu, sve ono što nismo mogli da ponesemo iz svoje kuće. Ogromnu zahvalnost dugujemo Draganu Brankoviću iz Crvenog krsta u Beočinu kod Novog Sada. Nažalost, o Srbiji ranije nismo znali mnogo. Tek kad smo se smestili rekli su nam da Frušku goru nazivaju i srpskom Svetom Gorom, a polako, obilazeći sve te svetinje, shvatamo i zašto. Često me pitaju i koliko znam o bombardovanju Srbije 1999. Tada sam imao samo 14 godina i jedino što znam jeste da je vaš narod mnogo stradao i da ako neko razume stradanje ljudi u Ukrajini, onda ste to vi – Ilalov.
Ništa nije slučajno
Aleksej Ilalov kaže da je uz pomoć predstavnika Crvenog krsta sa njim počeo da obilazi lokalne crkve i manastire i tako uspostavlja kontakte.
– Ne želim da sam bilo kome na teretu, pa sam odmah počeo da radim. Dragan, čovek iz Crvenog krsta, samo me ubaci u automobil i s njim obilazimo Frušku goru. Pre nekoliko nedelja, sa porodicom sam bio na nedeljnoj liturgiji u Sabornoj crkvi Svetog Nikole u Sremskim Karlovcima. Tamo su me upoznali s jednim čovekom i objasnili mu odakle sam došao i čime se bavim. Kratko je trajao taj razgovor, a on je rekao da mu se javim za nekoliko dana. Iskreno, nisam očekivao da će išta biti od toga. Dogodilo se suprotno. Ispostavilo se da je to rektor Bogoslovije u Sremskim Karlovcima, protojerej Jovan Milanović. Po dogovoru me je primio na razgovor i nakon što se upoznao sa mojim radio predložio je da ostanem u Srbiji i da će mi pomoći da nađem posao, ali i da napravim novu radionicu. Sve je to Božja promisao – uveren je Aleksej.
