Potomci Milan i Aleksandar, koji je ime dobio po dedi i sada žive u gradu na Begeju i uspešno se bave izradom ikona u duborezu, kvalitetnom drvetu.
– Ovim poslom počeo je da se bavi moj otac Milan, koji je pre desetak godina imao tešku operaciju na srcu, praktično je bio klinički mrtav i u komi, a onda se nekom čudnom silom povratio i od tada se posvećuje ikonama, mada je i pre bolesti radio razne predmete od drveta, najviše gitare, violine, muzičke kutije – priča najmlađi Pavlović, Aleksandar i dodaje:
– Koliko je on bio zaluđen drvetom i njegovoj obradi, da je jednom otišao u bolnicu i na rendgenu zamolio prijatelja da mu slika gitaru, kako bi precizno utvrdio položaj žica. Kasnije je išao u Italiju, da bi na licu mesta učio kako se izrađuju violine, a od čuvenog majstora Jana u Kovačici, takođe je naučio puno kako se prave violine. Ja sam kao klinac bio okoreli roker, ubeđen da ću se baviti muzikom i samo muzikom, ali onda se nešto prelomilo u meni i poslušao sam savet svog oca – nastavlja Aleksandar, koji je do pre nekoliko godina bio frontmen popularnog zrenjaninskog benda Šišarke.
Svađa oko idejaBilo je i bacanja alata i učestalih razmirica i svađa sa ocem vezanih za realizaciju nekih ideja, pa čak i suza i tuge. Ali sve je to naravno, deo posla, najvažnije je da kada inspiracija dođe, sve pršti od rada u umetničkoj radionici porodice Pavlović u Zrenjaninu. |
– Inače odmalena sam voleo umetnost, crtao sam, bavio se fotografijom, svirao, pevao i radio radijske i TV reklame. Moj otac je nakon preživljene kliničke smrti, pre deset godina počeo da pravi ikone i ja sam mu se pridružio. Pre nekoliko godina mi je rekao da treba da se opredelim da li hoću da nastavim da se bavim ovim poslom ili ću da sviram, pošto sam se tada ozbiljno bavio i muzikom. Odlučio sam da se posvetim ikonama i nisam pogrešio – napominje dvadesetpetogodišnji Aleksandar, koji za sobom ima zavidno iskustvo a njegovi radovi krase mnoga domaćinstva i manastire od Australije do Kanade. Aleksandar je s ocem razvio jedinstveni pečat i mada se ne potpisuju, ljudi itekako prepoznaju njihov rad.
– "Tajnu večeru" na primer, radio sam više od dva meseca. Ona je veličine 130 x 180 cm i samo za farbanje mi je trebalo mesec dana. Radim isključivo sa lipom jer je to meko drvo, pogodno i za obradu i za bojenje. Pravim isključivo prirodne boje i lakove po receptima starih majstora kao što se to radilo pre 500 godina, po svim crkvenim kanonima a imam i blagoslov SPC i katoličke crkve. Ova ikona je u stratu procenjena na vrednost od preko 10.000 evra -upire prstom u "Tajnu večeru" Aleksandar i dodaje da tržište u Srbiji nije pravo mesto za ovu specifičnu delatnost, tako da interesente uglavnom nalazi putem interneta, najčešće u dijaspori.
– Nismo od onih koji hoće da prodaju svoj rad po svaku cenu. Dešavalo nam se da dođu ljudi koji pokušavaju da spuste cenu ili da omalovaže uloženi trud i energiju. Takve uputimo na drugu stranu, mada se dešavalo i da se vrate kao što je bio slučaj sa čovekom iz holandske ambasade koji je želeo ikonu Svete Petke. Čovek se na kraju izvinio i priznao grešku….
Aleksandar je uz pomoć par svojih drugara, započeo i izradu okvira sunčanih naočara od drveta, a u saradnji sa ocem Milanom planira da i dalje bude posvećen izuzetnoj vrsti umetnosti i kreativnom poslu izrade unikatnih ikona u duborezu, za koji je potrebno puno strpljenja. Kako sam naglašava, nikada mu nije bilo lako u ovom specifičnom umetničkom odrazu, pa je slično i sada, posle skoro deset godina iskustva.
Prvo urađen Sveti Aranđel– Brojni pozivi i narudžbine iz dijaspore itekako prijaju i obavezuju – dodaje na kraju Aleksandar, otkrivajući tajnu da je njegov otac prvu ikonu uradio Svetog Aranđela, koji je njihova porodična slava i tako je ustvari počela ova zanimljiva porodična i umetnička priča… |
