Susret sa umetnikom Milosavom – Batom Babićem iz Trebinja dogodio se skoro slučajno, a razgovor s njim trajao je tokom vožnje automobilom od Trebinja do Crkve Vozdviženja Časnog krsta u selu Rapti i nazad, što je put dug više od 100 kilometara. Bato je ikonopisao tu seosku crkvicu, a jedan je od pet najboljih diplomaca Likovne akademije u Trebinju. Svoj umetnički rad pre svega je posvetio freskopisanju crkava i ikonostasa. Slika i ikone na dasci i kamenu od kojih su mnoge u Rusiji, SAD, Kanadi, Australiji, a dve i u Siriji.
Od 2003. do 2005. godine radio je restauraciju fresaka Georgija Mitrofanovića u manastirima Zavala i Dobrićevo. Ikonopisao je, pored crkve u Raptima i Crkvu Hristovog preobraženja u selu Klepci gde se nalazi ikona Jasenovačkih novomučenika, Crkvu Svetog Vasilija Ostroškog u Kumboru, bogomolju u Krajpolju.
Milosav smatra da je umetnik glas naroda, civilizacije i da mora da oseti i prenese duh vremena i podneblja, ali i ostavi svoj lični trag i pečat.
– Sve to se prožima, a ikonopisanje je naše nešto autentično i ima svoju vrednost, ali je to u jednom periodu bilo potisnuto u drugi plan. Čovek mora sve to da proživi, oseti i onda izrazi na svoj način. Smatram da umetnost mora da se oseti i prepozna, pa i kad je reč o ikonopisu i drugim oblicima crkvene umetnost. Ipak, ovo vreme je doba brzog i formalističkog pristupa stvarima pa tako današnji čovek posmatra i umetnost i stvaralaštvo.
Tokom vožnje nastavio je Bato da besedi zanimljivu životnu priču kojoj je glavna nit – šta smo bili i šta smo danas, kuda idemo i kako da ne prestanemo biti svoji. Počelo je o savremenim uticajima sa strane na svakodnevni život naših ljudi u ovoj, ali i drugim sredinama.
Trka za zaradom
– Mi smo uglavnom prihvatili taj zapadno-američki način života i to je dominantno, taj konformizam. Možda to i nije naš izbor, nego je proizvod okolnosti. Zato je meni interesantno kad se čovek malo izmakne od svega toga, od te jurnjave, bilo da je reč o pećini ili drugom mestu usamljenosti, gde čovek može da sve to malo bolje sagleda. U ovom mom slučaju to su selo, crkva, manastir. Samoća koju imam dok radim mi prija i dobro se osećam. Tuga je to što iz naših gradova i sredina na Zapad odlaze mladi ljudi, pa i oni koji imaju tražena zanimanja. Pitanje je za svakog čoveka posebno, šta on traži, koji sadržaj, da li ono duhovno ili materijalno? Evidentno je da su duhovne stvari malo zapuštene i u drugom su planu u odnosu na materijalno. Može se ovde preživljavati, pogotovo što nam je Bog dao podneblje koje je rodno i plodno.
Naš sagovornik konstatuje da je potraga za boljom zaradom i koliko-toliko lakšim životom postala svakodnevna tema.
– Ljudi iz Trebinja odlaze u Dubrovnik da rade, jer je tamo plata dvostruko veća, a žive i troše novac u svom gradu. Oni koji su ostali da žive i rade na selu, nemaju čist novac, a važno mestu u prodaji viška njihovih proizvoda imaju preprodavci. Ja sam poreklom iz Dubrava, to je trougao Čapljine, Mostara i Stoca, dolina Neretve. Pre rata je to bio poljoprivredni kraj, dosta se proizvodilo a danas je to mala pijaca, kao što je i u Trebinju. Pojavljuju se nakupci koji imaju hladnjače i oni određuju cenu robe, a proizvođači moraju na to da pristanu ili da proizvode vrate kući. Zbog toga se poljoprivrednom proizvodnjom bave samo oni koji su primorani, jer nemaju ništa drugo što im obezbeđuje normalne uslove za život.
U razgovoru se vraćamo i na to kako je duže od godinu dana oslikavao unutrašnjost seoske crkve u selu Rapti, koja je posvećena Vozdviženju Časnog krsta. Iznad ulaznih vrata u crkvu stoji uklesana 1898. godina. Ne zna se tačno kada je hram sagrađen, ali je više puta obnavljan.
Selo sa dva stanovnika
– Kod crkve u selu Rapti, koju sam ikonopisao, nema struje pa sam radio uz lampu. Crkva je posvećena Vozdviženju Časnog krsta i udaljena je oko 50 kilometara od Trebinja. Bogomolja je bila ukopana da u tursko vreme ne bi bila previsoka i to se vidi na njenom temelju i zidovima. Deo crkve je proširen i dodat na onaj prvobitni deo. Vrata su bila drvena sa mnogo zapisa na njima, ali su zamenjena metalnim koja bolje štite ulaz u crkvu. Crkvu sam oslikavao 2015. godine a prethodno su urađeni neophodni građevinski i drugi pripremni poslovi kako bi se zaštitio objekat od vlage. Sačuvani su svi elementi koji su mogli da se zadrže kao i ornamenti ispred ulaznih vrata, neke od njih izradili su samouki narodni majstori.
Ovde ti je bukvalno život u kamenu. Ovo je staro mesto i uvek je bilo naseljeno. Ljudi su ostavljali trag svog postojanja u tom kamenu, pa i na spomenicima i ja lično više volim krst u ovom kamenu nego bilo kakav mermer. Bila je ideja da se uz crkvu i na groblju sagradi dom gde se moglo sesti, ali za sada to je samo dobra zamisao. Crkva pripada parohiji Bobana u selu Rapti, a to je pojas između Popovog polja i Dubrovnika i sve su organizovali meštani. U selu Rapti trenutno stalno živi dvoje meštana a druge kuće i objekte u selu obilaze i posećuju redovno ili povremeno meštani koji žive u Trebinju – priča naš sagovornik.
Veliku zaslugu za obnovu crkve imao je Risto Vidaković, predsednik Crkvenog odbora.
– Braća Vidakovići, Risto, Nedeljko i Savo bili su dobri ljudi, a da nije bilo Riste pitanje je kada bi i da li bi bili završeni radovi na obnovi crkve. Dolazili su ljudi da ponude pomoć, vide kako se radi, a svaki drugi-treći dan dolazio je Risto, jedini koji nijednog momenta nije posustao u vođenju akcije – kaže Bato.
Na groblju kod crkve sahranjeni su braća Vidakovića, prvo Nedeljko i Savo, a onda i Risto. Njemu je Eparhija zahumsko-hercegovačka i primorska posthumno dodelila zahvalnicu “za bratsku pomoć našem stradalnom narodu, živoj crkvi Božjoj u srpskom Zahumlju u Hercegovini” na Krstovdan 2021. godine, koji je krsna slava crkve u Raptima. Ovom hramu pripada još osam sela: Slivnica, Šćenov Do, Šuše, Misite, Podmeteris, Kiper, Lopoč i Diklići.
Kolonije kao “jagnjeće brigade”
Kao likovni umetnik Milosav je učestvovao na likovnim kolonijama o kojima ima drugačiji stav od mnogih.
– Likovna kolonija u Trebinju postoji, ali nisam bio nešto previše uključen, jer sam se više posvetio ikonopisu i freskopisu, pogotovo što su kolonije leti, a tada imam mnogo više posla, bilo da je reč o ikonopisanju, ikonostasu ili restauraciji, ili radu za naše ljude koji dolaze iz inostranstva i strance. U startu sam odbio učešće na kolonijama, a posle me više nisu ni zvali. Imao sam priliku da vidim kako sve to izgleda i moram priznati da mi je sve to više ličilo na “jagnjeće brigade” – dođeš sa gotovim delom, provedeš se neko vreme, a ozbiljnog rada tu nema, jer se malo šta ozbiljno može uraditi za sedam dana. Bio sam učesnik Međunarodne likovne kolonije u Vrnjačkoj Banji pre bombardovanja 1999. godine i oni su sve organizaciono odlično uradili. Organizovana je akademija, bili su profesori, držana su predavanja, ostvarivana je uspešna i korisna saradnja, a dolazili su i učesnici iz inostranstva. Na kraju se organizuje izvanredna izložba i izradi kvalitetan katalog.
Preživećemo i koronu
– Mnogo toga promenilo se od dolaska virusa korona – zatvorene su manje galerije, teže je nabaviti materijal i isporučiti naručene radove, a prestali su da dolaze naručioci iz inostranstva. Odloženi su i neki započeti i planirani radovi na oslikavanju crkava u Klepcima i Kumboru. Korona je usporila i skoro zaustavila ovu konformističko-potrošačku civilizaciju, jer se ranijim tempom i načinom života pre korone nije moglo dalje. Ali iz svake krize može se izvući nešto korisno. Možda nas sve ovo vrati istinskim vrednostima, okretanju iskustvima predaka, što je velika riznica korisne prošlosti. S Božjom pomoći preživećemo mi i ovo!
Vratiti “ćiru”
Živelo se ovde vekovima, ali i odlazilo iz sela u grad.
– Bilo je na ovim prostorima mnogo stanovnika, pogotovo u vreme dok je prugom uskog koloseka vozio “ćiro”. Ljudi su iz sela odlazili u grad Trebinje zbog bolje zarade. To su bila vremena kada je odnos vrednosti u radu na selu i u gradu bio takav da su ljudi napuštali plodnu zemlju i bogata domaćinstva.
Nekadašnja železnička pruga sa “ćirom” postaje ponovo interesantna – kazuje Bato.
– Dužina Popovog polja je oko 60 kilometara, naseljeno je sa obe strane. U Trebinje se može doći još jednim putem kojim je nekad išao “ćiro”. Mogao bi taj put da se preuredi za biciklističke ture što bi svakako za turiste bilo zanimljivo. Bila je neka ideja da se uradi projekat pruge širokog koloseka terenom kojim je vozio “ćiro”. Mogle bi da se prebace šine i voz bi išao do Hutovog blata najvećeg staništa ptica, pored je manastir Zavala i pećina Vjetrenica u kojoj živi čovečja ribica.
Čuvajmo svoje
Nikada ne treba odustati od svoje imovine, bez obzira na trenutne probleme, smatra Bato.
– Sve do rata u Hrvatskoj malo smo znali o našem narodu koji živi na tim teritorijama. Bitno je da se ne odreknemo svoga, bez obzira kako će se nazivati država u kojoj se nalazi naša imovina. Čak nije važno kako će se zvati država u kojoj živimo, federacija, konfederacija ili nekako drugacije, nego je bitno da smo mi kompaktni, da čuvamo svoje, da držimo do sebe i svojih vrednosti, ali i nekih opštih vrednosti.
Pomodarska briga za prirodu
– Kada sam ja završio studije, tada je počela kampanja, što ja kažem – zaštita bubašvaba i raznih životinja. Na mala vrata je preko raznih poticaja, civilnog društva, sponzorstva, ušlo to pomodarstvo i nazovi zabrinutost za prirodu. To je jednom delu ljudi koji ne razmišljaju svojom glavom bio trend kao nešto originalno, posebno, moderno i in. Sve su to naši kompleksi i meni je sve to bilo problematično, jer kome raditi izložbu. Zbog toga sam promenio odnos prema izložbama i likovnim kolonijama.
Od Stoca do Trebinja
Milosav – Bato Babić je rođen 1971. godine u selu Lokve kod Stoca. Osnovnu školu završio je u selu Domanovići, a srednju mašinsku u Čapljini. Od 1992. godine i povlačenja iz doline Neretve živi u Trebinju. Oženjen je Milankom s kojom ima sinove Stefana (16) i Davida (13). Diplomirao je na Akademiji likovnih umetnosti u Trebinju 2000. godine na odseku slikarstva i posvetio se ikonopisanju.
