Kulturno-umetničko društvo Zlatni opanak iz Berlina uspešno je organizovalo veliku folklornu manifestaciju Igrom do ljubavi. Sala u Falkenzeu, nadomak Berlina bila je puna gostiju, a u programu su učestvovali KUD Sloga iz Vićence i Srpski kulturni centar iz Ofenbaha.
Ceo Brandenburg (pokrajina koja u potpunosti okružuje Berlin), inače retko naseljen strancima, ovog puta orio se od srpske muzike. Publika je bila oduševljena sadržajnim i veoma dobro uvežbanim nastupima folklornih ansambala, a posle toga u kolo se uhvatio i najveći broj prisutnih u sali, pa je veselje nastavljeno do duboko u noć.
Kad su zvanični nastupi završeni, Milena Vojkić, predsednica Zlatnog opanka, najzad je mogla malo da odahne i opusti se posle brojnih dana ozbiljne organizacije. Dodatnu muku je imala i zbog lažne dojave o podmetnutoj bombi na pruzi koja vodi iz Berlina ka ovom delu Brandenburga. To je česta pojava u Berlinu, ali je ovog puta otežala saobraćaj i dolazak svih gostiju na vreme, pa je i program počeo sat vremena kasnije. Gosti iz Italije su tog jutra tek bili u Minhenu, pa je pravo čudo da su uspeli da stignu na vreme.
Radoslav Vučković Vuk, umetnički rukovodilac KUD Sloga iz Vićence, kaže da u tom gradu i obližnjem Basano del Grapa živi oko 12.000 Srba, a društvo postoji 15 godina. Na tom području je, kako navodi, uvek bilo dosta Srba, koji su jedni druge povlačili i pomagali se.
– Puno ih je došlo iz Požarevca, Smedereva, ali i iz Republike Srpske, tako da nas ima nas sa svih strana. Naše društvo sastoji se od više sekcija, a najbolje radi folklorna. Imamo prvi, pripremni i dečji ansambl, sve ukupno oko 150 igrača. Ne možemo tako često da priuštimo sebi putovanje, dva-tri puta godišnje, nekad u Srbiju, Nemačku, Švajcarsku, a išli smo i u Pariz i u Republiku Srpsku. U Berlin dolazimo prvi put, ali do Berlina nismo još stigli, pošto smo imali problema na putu, tako da smo direktno s auto-puta došli ovde u Falkenze. Nadamo se da ćemo pre povratka nekoliko sati uspeti da razgledamo Berlin. Nismo mogli da dođemo sa kompletnim ansamblom jer su mnogi bili zauzeti privatnim obavezama, pa i odlascima u zavičaj. Domaćini su nas lepo dočekali i organizacija je dobra što mene obično zanima jer se i sam dosta bavim organizacijom. Drugi ansambli su takođe dobro uvežbani i celokupna atmosfera je vrlo lepa i opuštena – ističe Vučković.
Nataša Kovačić, umetnički rukovodilac najstarije grupe Srpskog kulturnog centra Ofenbah, napominje da je društvo osnovano 1977. i da je razvilo dobru saradnju sa konzulatom, a redovno organizuju i izložbe u svojim prostorijama. Društvo se sastoji od četiri igračke grupe, među kojima su i veterani.
– Pokušavamo bar jedanput godišnje da gostujemo kod nekog prijateljskog društva, a inače idemo redovno na takmičenja dijaspore u folkloru. Ovde smo izveli “Igre iz Bujanovca”. Pre dve godine sam preuzela ovu grupu, a bavim se folklorom već 16 godina, od kojih sam veći deo i sama nastupala kao igrač – kaže za “Vesti” Nataša.
Srpska snajka iz Kijeva
U pripremnoj grupi su i deca Tatjane Lalić i Nataše Đurić, koje su ponosne i na svoj učinak u pripremi trpeze. Kako kažu, pripremanje i služenje domaćih specijaliteta uz našu muziku, nije ništa manje zabavno nego igrati u kolu. Nataša odlično poznaje srpsku kuhinju, a u razgovoru se jedva razaznaje da joj srpski jezik nije maternji, već se neznatno primećuje i ruski akcenat. Rođena u Kijevu, pre petnaestak godina započela je porodični život u Beogradu i kao srpska snajka sa porodicom došla u Berlin.
Roditelji uz Sanju i Vesnu
Sanja Sekulović i Vesna Bojanić vode dečju grupu Zlatnog opanka i ujedno pripremaju mališane da uspešno popune pripremni ansambl. Sanja je u vode folklora ušla već sa šest godina, a posle duge pauze prošle godine je pristupila Zlatnom opanku. Vreme za probe uspeva da odvoji između obaveza na studijama ekonomije i rada u kafiću, ali joj i pomoć roditelja dobro dođe.
Vesna se bavi folklorom 15 godina, a posle dvogodišnje pauze, našla se nedavno u Zlatnom opanku. Sanja je više zadužena za probe, a Vesna za organizaciju i naglašavaju da im je vrlo važna saradnja sa roditeljima, sa kojima se redovno konsultuju o načinu rada s decom. Stekle su potpuno poverenje roditelja, koji su im u potpunosti prepustili rad s mališanima i podržavaju ih kada je u pitanju nabavka nošnje i prateće opreme.
– Uglavnom smo veče provele iza bine i bile okupirane pripremom dece za nastup, a inače sve protiče u najboljem redu – navodi Sanja, zadovoljna što posle nastupa konačno može da uživa u opštem veselju, kad nošnja i igrački koraci više nisu najbitniji.
Ugostitelj postao građevinac
– Ja sam umetnički rukovodilac, tako da ne postavljam koreografije nego održavam one koje je već postavio koreograf. Folklorom sam počeo da se bavim pre skoro 45 godina. Godinama sam igrao u društvu “Dušan Petrović Šane” u Batočini, a od 2002. sam u Italiji.
Bavljenje ugostiteljstvom, kao vlasnik restorana u Batočini, zamenio sam građevinskim poslom u Vićenci, gde takođe imam svoju firmu i do sada sam renovirao zgrade koje su i više stotina godina stare. Po dolasku sam nastavio da igram, ali i da vodim probe.
