Iako spadaju u lepe umetnosti, odmah iza fotografije, stripa, televizije i mode, video-igrama se često “oduzima” umetnički karakter. I pored toga što se smatra za puku zabavu od strane nemih posmatrača, ovaj umetnički pravac ne prestaje da raste.
Put razvitka video-igara nabijen je drastičnim promenama i inovacijama. U periodu od 1972. godine kada se pojavljuje kultna arkadna igra Pong, preko Space Invadersa i Pac-mana, pa sve do gigantskog otvorenog sveta igre The Witcher 3, dolazi do velikog pomaka u doživljaju video igre kao novog interaktivnog medija.
Svaka igra se sagledava kao čin zabave, ali ona istovremeno poseduje i izvesna pravila. Uz hardverski i softverski napredak koji je uklonio određena ograničenja u ranoj istoriji video-igara, došlo je do mnogo većih mogućnosti u stvaranju svetova, dizajna i priče.
Da bi se odredio njihov umetnički status, najpre je potrebno osvrnuti se na pitanje – šta je umetnost?
U Staroj Grčkoj, sva umetnost bila je podvođena pod termin “techne” i nije postojala razlika između različitih vrsta, dok se u modernom dobu često pominje podela na sedam umetnosti. Ovakve klasifikacije često služe kao nužno zlo, da zadovolje čovekovu potrebu pravljenja kategorija, iako u samoj praksi često dolazi do mešanja i stapanja umetničkih formi.
Video-igre jesu digitalni medij koji u sebe uključuje i konvencionalne umetničke forme kao što su književnost, muzika i slikarstvo.
Činjenica je da u skorije vreme većina igara ima vrlo razvijenu priču, a u određenom žanru koji nosi naziv walking simulatori, interaktivnost je često svedena na minimum napora igrača, dok se čitav doživljaj zasniva na istraživanju i razumevanju priče.
Samo prisustvo akademskog izučavanja svedoči o postojanju kulturološkog značaja igara. Iako ovakav zatvoren vid tumačenja ne donosi mnogo za šire mase, ipak je potreban.
Iza jedne video-igre stoji čitav tim ljudi koji radi na njenim zasebnim aspektima, koji tek udruženi s ostalim delovima čine celinu. I tek kroz sintezu različitih elemenata, od dizajna do muzike, priče i koda, igra dobija na svojoj punoći i osobenosti čime uspeva da se uzdigne iznad pojedinačnih elemenata.
Zbog svega navedenog možemo se složiti da video-igre jesu interaktivni vid zabave, i da se kao takav mogu smatrati popularnom umetnošću, no takva odrednica zasigurno ne kazuje da je ona manje kvalitetna od dela koje spadaju u domen “visoke umetnosti”.
