Kolona A – Dule Savić. Kolona B – Žarko Paspalj. Kolona C – Monika Seleš. Kolona D – Dejan Bodiroga. Pride, moglo bi još kolona da bude. Sve sami sportski asovi, a rešenje asocijacije – muzičko. Igor Blažević, alijas Prljavi inspektor Blaža, sa svojim Kljunovima se pokazao, između ostalog, kao specijalista za pesme posvećene sportistima. Nekad su one bile putokaz ka uspehu, nekad ne, ali, u narodu su ostale, i to je najvažnije.
Sa Blažom priča o sportu može da traje satima. Uostalom, još od samih početaka njegove karijere, sportska konekcija je, na ovaj ili onaj način, prisutna. Početkom osamdesetih, prva ozbiljnija grupa mu se zvala Fiskulturno lane.
– Sva imena u tom periodu novog talasa su bila drugačija, blesava – Petar i zli vuci, Bezobrazno zeleno, Urbana gerila, TV moroni – nabraja Blaža. – Meni je u podsvesti bilo to što sam mnogo voleo fizičko, a u Petoj beogradskoj gimnaziji mi je predavao legendarni profesor Čakara koji je, ja mislim, u trenerci i spavao kod kuće. Preskakali smo kozlić, i ja sam, u jednom trenutku, rekao: “Ovo meni kao neko lane.”
Magija “petoparca”
Ističete, interesantno, mali fudbal kao ključni sport u dečaštvu?
– To je u Jugoslaviji, kasnije i u Srbiji bio jedan od najvažnijih sportova za odrastanje. Igralo se “tri na tri” ili “četiri na četiri” na male goliće. Deset godina stariji brat Viktor me je vukao tamo. Tu sam stekao kretnje koje i dan danas primenjujem na bini. Čovek viši od dva metra obično nema koordinaciju pokreta.
Košarka je došla malo kasnije?
– Od 18. godine išao sam svaki dan i na basket. Bila su dva terena – jedan kod Pionira, zvao se Poštar, i drugi na stadionu Tašmajdan, gde smo mi iz Mesne zajednice Palilula dobili besplatno korišćenje. Tad sam postao opsednut košarkom, i danas mi je draža od fudbala.
Dule Savić kao poezija
“Dule Savić” vas je proslavio u prvoj polovini devedesetih, ali je nastao ranije?
– Pretpostavljam, negde 1982. U glavi mi je bila 1979. i čuvena generacija Crvene zvezde koja je izgubila finale Kupa UEFA od Borusije iz Menhengladbaha. Pamti se čuveni Savićev dropkik pogodak protiv Arsenala. Dule je mogao da uradi sve, samo da lopta pređe gol-liniju. Da li je to ramenom, glavom, petom… On, Gerd Miler i Dragan Mance su pokazali tu poeziju centarfora. Ne mora da bude građen nešto posebno, ali mora da ima njuh za gol. Ta tri fudbalera su obeležila moje odrastanje.
Sa Duletom ste se upoznali na nesvakidašnji način?
– Radio sam na Radio Pingvinu, i kažu mi: “Došao Dule Savić.” Pesma se već puštala nekoliko meseci i postala je pravi beogradski hit. Dule je tada živeo u Kanu, i ja kažem: “Baš će on da dođe iz Francuske da čuje pesmu.” Oni meni: “Evo ga u redakciji.” Izađem sa strahom da je došao jer mu se pesma ne sviđa. On ustane, zagrli me i kaže: “Druže Blažo (sa onim “kotrljajućim” R), pesma je izvanredna. Da li možeš da mi je presnimiš?”
Na prvom albumu sa Kljunovima je i čuveni “Disko miks” koji počinje sa “Pune tribine ludih navijača”, pa se nastavlja uz “Sad si uz’o trofej, Paspalje”. U “Duletu Saviću 2”, ne zaboravimo, ima i ono “A zašto stenješ ko Monika Seleš”.
– U tim posvetama sportistima poigravao sam se s kultom ličnosti, odnosno, s tim kako ljudi vole osobe koje se bave javnim poslom. Fascinantno je da neko lepi nečije postere u sobi, a da tu osobu, možda, nikada neće upoznati. Sa mamom i tatom progovori tri reči na dan. Posvete su se ispostavile kao veoma pozitivne. Svi ti ljudi koje sam posle upoznao, Paspalj, Bodiroga, Dule Savić, ispali su sjajni i privatno, a ne samo izvanredni sportisti.
Pesma od grafita
“Seks, droga i Bodiroga” beše čak i naziv albuma, a ne samo numere?
– To je bio grafit u Novom Sadu, 1998, kad smo pobedili Ruse u finalu Svetskog prvenstva u košarci. Bila je to izvanredna generacija, gde se Bodiroga nametnuo kao kultna ličnost. Niko ga u početku nije doživljavao kao vođu. U Indijanapolisu 2002, međutim, kad smo ponovo osvojili Svetsko prvenstvo, videli smo da je on čovek koji može da preuzme odgovornost u ključnim trenucima. Taj grafit je, ujedno, i opis devedesetih godina.
Tada je nastala i “Allez YU”, sa čuvenim nabrajanjem prezimena, kao podrška fudbalskoj reprezentaciji pred Mundijal u Francuskoj?
– Tu se poklopilo sve. Najpre – euforija naroda oko plasmana. Imali smo reprezentaciju koja je bila kadra za velika dela. Stojković, Savićević, Jugović, Stanković… Idealan miks starijih i mlađih. Šta se desilo na završnom turniru, i zašto nismo dogurali do polufinala, što su bila moja očekivanja – ne znam. Ta utakmica sa Holandijom u osmini finala, gde Mijatović na 1:1 pogađa prečku iz penala… Ko zna šta bi bilo da smo prošli dalje. Pokazalo se da idealan tim ne mora da dođe do vrha. Kad su košarkaši postali prvaci sveta u Indijanapolisu, tim nije bio idealan, ali je Svetislav Pešić kao selektor sjajno uklopio sve te momke koji su, do tada, veoma malo igrali zajedno.
“Allez YU” je imala i nastavak “Allez, Allez”?
– Napravili smo to za Svetsko prvenstvo u fudbalu 2010. Bila je, opet, sjajna reprezentacija – Vidić, Pantelić, Krasić, Jovanović… U odlučujućoj utakmici, sa Australijom, bio nam je dovoljan remi da idemo u osminu finala, i ponovo je nešto nedostajalo. Mi, nažalost, u fudbalu nemamo tradiciju velikih uspeha, kao u košarci, odbojci, vaterpolu… Tu je, verovatno, i do saveza.
Košarkaši zakazali, pesma ostala
Numera “Svi za jednog, jedan za sve” beše podrška košarkašima pred SP u Kini 2019?
– Naš gitarista Arigo Saki mi je rekao da ima pesmu sa tim naslovom. Kažem mu: “To ti je kao slogan za neku političku partiju.” On mi odgovori da nije mislio na to, već kad su ljudi prijatelji, i kad je to toliko jako da, na neki način, jedan može da gine za sve. Kada smo na to dodali strofe i tekst koji sam napisao, odmah mi je zaličilo na sportsku pesmu. U tom trenutku Jokić je bio u ekipi, pa Teo… Reprezentacija je mogla da napravi čudo, i mi tu pesmu plasiramo kao numeru posvećenu košarkašima. Na tom Svetskom prvenstvu se, međutim, ponovo desi ono da idealan tim, u nekom trenutku, ne funkcioniše. Ispali smo u četvrtfinalu, ali je pesma ostala kao koncertni favorit. Izvodimo je u poslednjem bloku najvećih hitova.
Kažete da vam nije teško da pravite sportske pesme?
– Moja generacija je odrasla na gledanju svih sportskih događaja. TV ih tad nije mnogo prenosila, bila su samo dva kanala, pa se, krajem osamdesetih, pojavio i treći. Ja sam gledao svaku utakmicu rukometaša Metaloplastike, a da ne pričam o Olimpijskim igrama. Napravivši prvu sportsku pesmu, a uslovno rečeno, to jeste “Dule Savić”, iako je tekst duhovit, znao sam, kad se dohvatim tako nečeg, da će mi to uvek ići od ruke.
Kakav basket – daj gitaru
Jeste li nekad trenirali košarku?
– Kad sam imao 14 godina, video me je na bazenu tadašnji košarkaš OKK Beograda, Goran Ristanović. Rekao je mom bratu: “Ovaj mali je izuzetno visok za svoje godine, mislim da bi trebalo da ga upišeš na košarku.” Kad mi je brat to preneo, odgovorio sam mu: “Ma, kakav basket, da se znojim. Ja ću da sviram gitaru, i sve će devojke da budu moje.”
Kurnjikova san Balkanaca
Opevali ste i Anu Kurnjikovu, što mnogi, možda, i ne znaju, pošto pesma nije postala hit?
– Ana je ispunjavala sve snove prosečnog muškarca na Balkanu, u koje i sam spadam. Pokazala je i u narednim godinama, posle te pesme, da je vrlo skromna i interesantna. Ostala je u dugom braku sa Enrikeom Iglesijasom. Ipak, imao sam sreće, kao i sa Pamelom Anderson, da pesmu posvetim pravoj osobi. Žao mi je što nisam otpevao numeru za Anu Ivanović, ali, već sam opevao jednu tenisku lepoticu. A morao bih da pominjem i Švajnštajgera (smeh).
Maradona kao Srbin
U hitu iz novije faze karijere, “Nisam dijamant” pominjete Dejvida Bekama, Ronalda, Maradonu…
– Maradona je jedan od najvećih sportista ikada. U Srbiji smo ga toliko voleli, kao da je naš. Nije čudo da mu je Emir Kusturica posvetio onaj izvanredan dokumentarac. Maradona kao da je izašao iz nekog našeg društva. Svi imamo druga poput njega, koji ide do kraja u svemu. Preterano pije, jede, ali ga volimo baš zato što je takav. Veoma sam srećan što sam ga pomenuo u pesmi. Bekam nije samo sportska, već i modna ikona. Brak sa Viktorijom Poš… Kao Šakira i Pike. Očigledno me te stvari mame da ih pomenem u pesmi.
Disciplinom do linije
Otkad se pojavio na sceni, Blaža ima savršenu liniju. Ni godine nisu tu ništa promenile:
– Prolazim pored buregdžinice kod Ljupčeta – nije reklama, ne zove se tako, haha… Ja sam, kao i svi iz moje generacije, odrastao na bureku, pogačicama, kiflama… Sada, međutim, samo mahnem Ljupčetu i nastavim dalje.
Tajna njegovog uspeha je, kaže, u disciplini:
– Mora čovek, u nekim godinama, da spusti loptu sa svim tim stvarima koje je mnogo voleo. Nisam, srećom, nikad bio pušač. Devedesetih sam dosta pio pivo, ali sam, od 2003, smanjio na jedno dnevno. Večeram u 19 sati, i posle toga može na stolu da bude neki kikiriki, badem. Vremenom, kad uđete u disciplinu, to vam postane navika, i niste gladni posle deset uveče. Svako, naravno, ima svoj tempo života. Neko ne stiže da jede do osam, devet, pa se najede pred spavanje.
Osmina finala – uspeh
Od vas se sad očekuje da pesmom ponovo podržite fudbalere pred Mundijal, u Kataru?
– Neće to biti još jedan nastavak “Allez, allez”,
vreme je za novu numeru. To je pravi izazov. Najbitnije je da je tu Piksi Stojković kao fudbalska ikona. Zaslužuje da ga ponovo pomenem u pesmi.
Šta očekujete od nacionalnog tima na svetskoj smotri fudbala?
– Dobro je da se dešava Liga nacija. Postali smo previše euforični posle pobede nad Portugalom i direktnog plasmana u Katar. Sad vidimo da se te kockice još sklapaju. Reprezentacija je ispunila naša očekivanja plasmanom na Mundijal, a tamo šta će se desiti, nikad se ne zna. Ako dođemo do osmine finala, to je ogroman uspeh.
Spreman za Đokovića
Blaža, kao neko ko je, na ovdašnjoj sceni, opevao najviše sportista, smatra da je on prava ličnost da u pesmu udene i najboljeg srpskog svih vremena, Novaka Đokovića.
– Mislim da sam spreman za tako nešto – veli Igor.
– Naravno da je trebalo to da uradim još ranije. Ovaj period je veoma težak za njega, i za sve koji ga vole. Pandemija, sve što se desilo u Australiji… Možda je, međutim, baš sad, kad mu je teško, trenutak da napravim tu pesmu. Sad mu treba podrška i od Blaže.
Uz južnoafričke ragbiste
Čuveni zabavljač voli da gleda – ragbi reprezentaciju Južne Afrike:
-To je moja “veza” sa kumom Boletom u Kejptaunu. Oni su svetski šampioni, njihov dres obožavam. Ima onaj čuveni film sa Klintom Istvudom, “Invictus”, gde Morgan Frimen igra Nelsona Mandelu. On je tu pokušao da ujedini južnoafričku naciju pomoću sporta. Taj film je veoma važan, jer pokazuje koliko sport može da bude bitan – ne samo za pojedinca, već za celu zemlju.
