Elizabeta Đorevska na “daskama koje život znače” igra više od tri decenije. Prvakinja je Pozorišta na Terazijama, a u hit seriji “Ubice moga oca” zablistala je kao Olja Jakovljević, majka glavnog junaka.
Ostvarila je više od četrdeset značajnih uloga, od kojih treba izdvojiti one u filmovima: “Orkestar jedne mladosti”, “Oktobarfest”, “Lager Niš”, “Podzemlje”, “Čarlston za Ognjenku”, “Neko me ipak čeka” i “Sestre”.
U plodonosnoj pozorišnoj karijeri nastupala je u više od šezdeset predstava, uključujući i mjuzikle. Izdvaja komade “Dva mirisa ruže”, “Staklena menažerija”, “Vrteška”, “Tri sestre”, kao i u mjuzikle “Kabare” i “Čikago”.
Opčinila je i Rajfa Fajnsa i zaigrala u njegovom filmu “Koriolan”. Beta, kako je prijatelji zovu, voli prirodu, uživa da planinari i obožava životinje. U braku je sa Vladimirom Krnetićem, džez muzičarem sa kojim ima sina Iliju.
Detinjstvo u Novoj Pazovi
– Rođena sam 11. januara 1961. godine u Skoplju. Moja majka je u to vreme radila kao sekretarica, a otac mi je bio političar koji je radio pri Sekretarijatu inostranih poslova, inače je završio filozofiju. Dakle, moj otac Makedonac Đore bio je na službi u Beogradu, upoznao moju majku Ljubinku i tako sam ja rođena i Skoplju. Nakon dve i po godine braka moji roditelji su se razveli i ja sam se sa mamom vratila u Zemun. Mama je u to vreme radila, pa sam zapravo najranije detinjstvo provela u Novoj Pazovi kod bake i ujaka. Tada je to bilo selo, a ne kao danas predgrađe Beograda.
– Na makadamu gde su prolazili automobili čak je i travica uspevala da nikne koliko su retko prolazila kola. Meni je to bio prelep period, igrala sam se sa ujakovom decom, jurcala po ceo dan, jela bakin hleb s mašću. Odrasla sam u prirodi i dan-danas imam osećaj povezanosti sa njom. Volim planinarenje, životinje… Mamina i tatina sam jedinica iz tog braka. Kasnije se mama udala i dobila sam sestru Mirjanu, Mimu, koju obožavam. Imala sam sedam godina kad se ona rodila, ja sam je presvlačila i hranila, ona je bila moja živa lutka. I danas smo jako vezane. Ona je takođe završila glumu, ali u Novom Sadu u klasi Bore Draškovića.
Igrala je u nekim predstavama, ali kasnije sve manje. Što se tiče oca, on je imao jedan brak pre mame u kome nije imao decu, a u trećem braku imao je dvoje dece.
– Osnovnu školu sam završila u Zemunu, a potom upisala i Zemunsku gimnaziju, prirodno-matematički smer, a pojma nemam s prirodnim naukama. To je moja mama uradila, ja sam se upisala u opšti smer, a posle prve godine se opredeljivalo za društveni ili prirodni. Odabrala sam društveni, ali mama me je prebacila na prirodni. Želela je da posle upišem medicinu. I tako me prebaci u prirodni smer, a ovi jedva dočekali jer su u odeljenu prirodnih nauka bila po 25 đaka, a u društvenom po 35.
“Kćerka” Mire Stupice
– Ostanem tako u prirodnom i veoma sam bila ljuta na mamu. Nikad se pre upisa na FDU nisam bavila glumom i onda nakon završetka gimnazije, pošto mi je mama radila u Radio-Beogradu odem ja kod čuvenog učitelja glume Bate Miladinovića. On mi je dao neke monologe, naučim ja to napamet, krenem na pripreme i tako ja upišem glumu. Bila sam na klasi kod Predraga Bajčetića. Nas je bilo malo, svega sedmoro na klasi: Maja Sabljić. Lada Skender i ja od devojaka i od muškaraca Nenad Ćirić, Ljuba Tadić, Bane Vidaković i Siniša Ćopić, koji je kasnije otišao u Australiju.
– Nakon završene Akademije sam istovremeno igrala u tri pozorišta. Prva velika uloga mi je bila u Ateljeu 212 u predstavi “Marija se bori sa anđelima”, režiju je radio Ljubomir Muci Draškić. Mira Stupica je igrala glavnu ulogu, a ja njenu ćerku. Strašni bardovi oko mene – Petar Kralj, Svetozar Cvetković, Branislav Ciga Jerinić. To mi je prva uloga u velikom pozorištu, igrala sam pre toga u SKC, Studentskom gradu. Ozbiljne predstave smo igrali kao studenti.
– Onda me je Vida Ognjenović pozvala u “Seobe” i Jugoslovensko dramsko pozorište, a zvali su me i da uskočim u “Vrtešku” Dejana Mijača umesto Olivere Ježine. Tako sam u tom trenutku bila u ta tri pozorišta. Zatim su me prvi pozvali u Pozorište na Terazijama i tu sam se zaposlila. U suštini, po nekom mom habitusu, više pripadam nekom dramskom pozorištu. Pevam vrlo dobro, ali nisam neka sjajna pevačica, jer ima glumica koje su završile solo pevanje. Iako ni pevanje ni igranje nije neko moje prirodno biće, za to sam morala da se obučim. A na dramsku scenu kad stanem, tu sam carica, tu vladam. Ipak, uvek sam radila i u drugim pozorištima. Nema nijedne godine da nisam igrala u nekom drugom pozorištu. Gostovala sam u kruševačkom, paraćinskom pozorištu, u Nikšiću.
Džerald Batler šmeker
– Igrala sam u raznim koprodukcijama. Iako je prvobitno snimamo kao film, kasnije je pretvoreno u mini seriju gde sam igrala sa Sofijom Loren. Serija se zvala “Mama Lučija”, imala sam scene sa Sofijom, zatim sa igrala u ostvarenju “Krstaši”. To je snimamo u Maroku. Zatim u filmu “Koriolan”, gde je Rajf Fajns bukvalno izmislio ulogu za mene. Trebalo je da igram sluškinju koja unosi tacnu, a kasnije me on uveo kao asistenta njegove majke . Gde god je bila Vanesa Redgrejev, ja sam bila tu, vizuelno sam bila stalno uz nju. U filmu je bilo mnogo sjajnih glumaca. Džerald Batler je šmeker. Uživa u životu kao i svaki pravi Irac. Ono što je divno, a to je da niko od njih nije razmažena zvezda. Oni su samo ljudi koji ne daju da ih razvlačiš.
– Petsto puta smo ponavljali scene, Vanesa pada na kolena, već tada je imala godina i oni pitaju da vam stavimo nešto pod kolena. Ona kaže “Ne, ne, ne, ja to moram da osetim. Nemojte da mi olakšavate.” Vrlo su predani poslu, ljubazni, poštuju sve ljude koji rade u projektu. Sa Sofijom Loren sam davno snimala, ali mogu reći da je to jedna dama, dostojanstvena. U isto vreme ima distancu i toplinu. Ona voli naše ljude, pa snaja joj je poreklom iz naših krajeva.
– U seriji “Ubice moga oca” glumim Olju Jakovljević, majku glavnog junaka koga igra Vuk Kostić. Tu ulogu sam dobila na audiciji. Sve uloge su već bile podeljene. Za taj moj lik su se mislili, tražili i organizovali audiciju. Sa Predragom Gagom Atonijevićem sam studirala, on me nije gledao u pozorištu jer živi u inostranstvu. Naučila sam scene koje su mi poslali preko telefona i došla na audiciju. Inače, imam sojenicu na Adi Bojani, gde se preselim celo leto i kažem njima na audiciji: “Ja putujem za dva dana i ako možete javite mi da li sam dobila ulogu.” Sutradan ujutro su me zvali:
“Gaga Antonijević hoće vas. Dajte da sve rešimo pre nego što otputujete”.
Tako da sam dobila tu ulogu. Nisam se pokajala, a ni oni. Samo one glumce sa kojima sam u kadru vidim na snimanjima.
Ponavlja se sudbina
– Snimala sam sa Vukom, Katarinom Radivojević, sa Nadom Blam, Tikom Stanićem. Vuk je divan momak. On je dosta zatvoren, mačo tip. Jeste on muškarcima, ali imam i ja jednog takvog sina, koji je tajnovit, neće ništa da mi priča. On je mlađi od Vuka, ali nije mi bilo teško da igram njegovu majku. I do svog sina grebem da dođem do srži. Mogu da kažem da kad se zagrebe, dođe se do pamuka. U srži su meki kao pamuk. Sad se spremam da zovem Gagu i kažem: “Daj, malo me izvucite iz onog stana.” Prva sezona je meni bila najinteresantnija, jer mi je uloga bila najraznovrsnija. Tada nisam bila samo u stanu, bila sam i u bolnici i u kancelariji.
– Sa Katarinom sam igrala i u filmu “Čarlston za Ognjenku”, koji je režirao Uroš Stojanović, režiser koji nije sa ove planete. Igrala sam i u njegovom diplomskom filmu “Vešala za dvoje”, za koji je dobio sve svetske nagrade. U tom diplomskom filmu sam igrala sa njegovim ocem Feđom Stojanovićem, a Feđa i ja igramo supružnike u predstavi “Ljubav u Savamali” u Zvezdara teatru.
– Udata sam za Vladimira Krnetića. On je džez muzičar, trubač. Imamo sina Iliju. Moj svekar Zvonimir Krnetić bio je čuveni operski pevač, pa je bio strašno razočaran kada je njegov sin, a moj suprug otišao u džez pevače. Sada naš sin pored klavira koji je svirao četiri godine, izgleda ide ka repu. Sad je moj muž razočaran, a ja kažem “Ćuti, ponavlja se sudbina.” Verujem u sudbinu.
U pohode svetinjama na Kosmetu
– Vernica sam, nekad sam češće išla i u crkvu, moj muž i ja samo još pre nego smo dobili dete obišli sve manastire po Kosmetu kao da smo slutili da će biti ova situacija. I moj otac je u jednom trenutku u životu, kada mu se sve smučilo, otišao u jedan manastir u Kruševo. Tu je ostao dve godine. Bio je razočaran u politiku, pa mu je boravak u svetinji doneo izvestan spokoj. Posle se opet vratio, nažalost, nije više među živima. Umro je kad sam bila u trećem gimnazije. Iako nisu bili zajedno, on i majka su se poštovali do kraja njegovog života. Moj otac je bio najmlađi prvoborac, on se sa 15 godina borio, bio je u bugarskom zarobljeništvu. Baba je bila bogata pa je nosila ćupove zlata, samo da ga poseti. Svašta je prošao u životu, bio je i ambasador u Bugarskoj. Trebalo je da bude i predsednik tadašnje Makedonije. Imao je buran život, možda je zato mlad i umro, sa samo 52 godine.
Dobila ime po Elizabeti Tejlor
– Moj pokojna baba po ocu Spasija je volela Elizabetu Tejlor i želela je da se zovem Elizabeta ili po njenom omiljenom cvetu Mimoza. Zamislite da sam se zvala Mimoza! Ipak sam izvukla bolju opciju i dobila ime Elizabeta.
Pošast rijaliti programa
– Ko god se u ovoj zemlji bude kandidovao za predsednika i obeća da će ukinuti rijaliti programe, glasaću za njega. Ti programi već su počeli da uzimaju danak kod mlade generacije. Sve je to došlo sa Zapada, nismo mi izmislili te programe, ali zar baš u tome da se ugledamo na svet. Treba da uzimamo ono što je dobro, a odbacujemo loše.
Divna publika u dijaspori
– Nastupala sam u Cirihu za našu dijasporu sa “Gospođicom Julijom”, ali to je bilo odavno. Pokojni Milenko Zablaćanski, Ivana Žigon i ja. To je pokojni Stevo Žigon režirao. S tom predstavom smo bili u Moskvi i svi troje dobili nagradu Zlatni vitez. Publika je divna, zaista topla atmosfera. Sada sam imala premijeru predstave “Audicija – Kako sam dobila ulogu” (kabaretska komedija) u Pan teatru. Režiju je radila Mirjana Karanović, a pored mene igraju Olivera Viktorović i Bojana Đurašković. Tekst je inspirisan Čehovljevim pričama i mislim da bi predstava bila sjajna i za nastup u dijaspori.
