Stakleni upotrebni predmeti poput čaša, činija, flašica, koje Tanja Šaban iz Paraćina oslikava posebnim bojama, kupuju stranci i zemljaci na privremenom radu u inostranstvu, tako da ih ima na svim, osim na afričkom kontinentu.
Ona nam se pohvalila da je na jednom sajmu neka gospođa kupila nekoliko kompleta čaša. Njen prijatelj joj je rekao da toga ima i u Beču. Kada mu je gospođa odgovorila da tako nešto nije videla nigde u Austriji, Tanja je bila veoma ponosna.
Naša sagovornica, koja je upotrebno staklo počela da oslikava pre desetak godina, kaže da joj je tada bilo mnogo teže, jer je materijal morala da donosi iz Grčke, dok sada staklo, svećnjake i čašice s nožicom kupuje u Ikei. Mnogo novca ulaže u boje, jer ne može da kupi jednu bočicu boje, već mora po tri-četiri iste nijanse. Takođe, boje mora da kupuje od istog proizvođača, jer se od različitih proizvođača “ne trpe”.
– Pošto moje proizvode sve više kupuju stranci i naši zemljaci na privremenom radu, koji nemaju puno slobodnog vremena, počela sam više da radim stvari koje su otporne na mašinsko pranje. Koristim samo kontur pastu, i to od onih proizvođača na čijim deklaracijama piše da mogu da se peru u mašini. Pošto sam nepoverljiva, pre toga proverim da li je to tačno. To mi ograničava izbor boja i nijansi, ali onda napravim diskretniju šaru – kaže Tanja.
Ona dodaje da stranci kupuju sitnije stvari s obeležjem Srbije, kao suvenir varijantu, čokanje i čašice na komad, ali i kvalitetno staklo s cvetnim, dekorativnim motivima. Njene proizvode, čija je cena pristupačnija, često upoređuju s luksuznim murano staklom. Ova neobična umetnica u ponudi ima dvadesetak artikala, a najčešće oslikava čaše, flaše, šolje, pepeljare, vaze, činije za voće, prozore, lustere, stone lampe, tanjire za kolače, a od motiva najzastupljeniji su šljiva, grožđe i cveće. Oprobala se, kaže, u verskim motivima, ali joj nisu išli, kao ni navijački motivi, portreti, ni pejzaži.
Na ideju da oslikava upotrebne predmete od stakla došla je kada je ostala bez posla u Štampariji “Vuk Karadžić”, u kojoj je radila kao grafički dizajner. Pošto je imala višak slobodnog vremena, najpre je iz hobija oslikavala prozore i lustere u svojoj, ali i kućama svojih rođaka. Kako joj se to dopalo, shvatila je da bi taj dar mogao da joj donese i zaradu. Svoje radove prodaje na sajmovima i raznim manifestacijama, a česti kupci su i vlasnici restorana i etno-kuća.
– Odmalena sam imala sklonosti ka slikanju, a u ovom poslu sam samouka. Prve predmete oslikavala sam tako što sam pravila skice koje sam postavljala ispod stakla. Ako ono nije providno, slikala sam gledajući u skicu. Odavno to ne radim, a mnogo mi je lakše od kada koristim kompjuter za crtanje – veli Tanja i dodaje da zarada nije velika, već služi samo da dopuni kućni budžet, pa bi veoma volela kada bi svoje rukotvorine mogla da prodaje u inostranstvu.
Leptiri na čašama
– Vlasnik jedne firme tražio je da mu uradim logo na flašama i šoljama za kapućino. Mnogo vremena sam izgubila, a pošto su sve ivice pod pravim uglom, nisam mogla to da uradim. Jedan od najtežih zahteva koji sam ispunila bio je da na 12 minijaturnih rakijskih čašica nacrtam posebnu vrstu leptira. Sa najmanjim kapilarčićima i žilicama. Tražili su mi i imena sa neobičnim slovima i ukrasima na šoljama za dečije paketiće. Crtane junake ne traže, jer deca i mladi nisu moji kupci – veli Tanja.
Radi i po 17 sati dnevno
Tanja ne može da proceni koliko joj je vremena potrebno da oslika jedan predmet, jer ga radi fazno. Na 50 čašica, na primer, prvo uradi konturu. Kada se osuši, pročisti, pa boji. Nekada radi i po 17 sati dnevno, naročito kada sprema proizvode po narudžbini ili za neku manifestaciju.
– Najbitnije je da površina predmeta koji se oslikava bude idealno čista. Potom se boje nanose četkicom. Koristim kontur pastu, transparetntne, pokrivne ili akrilne boje. Kada oslikam motiv, ostavim predmet da se osuši. Najlakše je kada radim s bojama na bazi razređivača, jer one ne moraju da se zapeku – otkriva Tanja svoju tehniku.
