U dijasporskom selu Mokranju kod Negotina, trenutno su porodice Matejević i Paunović na odmoru, a došle su iz Frankfurta na Majni. I pored ove teške pandemije, volja za uživanjem u rodnom selu je jača od straha od opake i zarazne bolesti. U svoj dom Matejevići su, bogu hvala, stigli živi i zdravi. Došli su glava porodice Voja sa ženom Fatimom, deca Samir i Damir, snajke Ivana i Nevena i unuci Stefan (5), Nemanja (7), Nikola (10) i Teodora (6). Cela familija, osim Ivane, radi u firmi za održavanje higijene u zgradama, stanovima, biroima i drugim stambenim objektima. U Srbiju dolaze dva puta godišnje i kako kažu, nigde na svetu nema takve lepote i slobode, kao što je na rodnoj grudi, a pogotovo za unuke, koji su rođeni u Frankfurtu, ali više vole selo Mokranje.
– U Frankfurt sam otišao kod oca i majke 2008, a brat Damir je došao tri godine kasnije. Svi radimo na higijenskom održavanju objekata, a u slobodno vreme brat i ja se bavimo automehaničarskim radovima. Imamo mnogo automobila motora, kvadova, džet-ski i čamac, onda kada se nešto kvari, popravljamo i održavamo. Moja deca Stefan i Nemanja imaju svoje male motore i kvadove. Stefan je počeo sa dve godine da vozi kvad, normalno ovde po selu jer nema mnogo vozila. Takođe i bratanci Nikola i Teodora imaju njihove motore i kvadove. Tako da ne znam im više broj koliko imamo tih raznih motora i automobila. Uloženo je na desetine hiljada evra, ali uživamo u tome i ne žalimo se – kaže Samir.
Ivana Matejević je rođena u Švajcarskoj, a sada živi u Frankfurtu i radi u jednom prehrambenom marketu.
– Od početka imala sam strah za sinove Stefana i Nemanju, kada voze ulicama sela i stalno sam mislila na njih, ali kasnije kako je vreme prolazilo, sve manje sam se brinula. Deca nas stalno pitaju, kada idemo za Mokranje, jedva čekaju da stignemo u selo i čim ustanu odmah na motore i pravac centar sela, kod prodavnice i stare škole. Ovde se osećaju slobodno. I ja volim da se vozam sa mužem Samirom, verujem u njegove veštine i sposobnosti, a otud i poverenje u oba sina – kaže Ivana.
Ponosni otac i deda Vojislav Matejević, u selu poznatiji kao Mateja, ističe da su mu unuci i mir koji oseća u rodnom selu najveće bogatstvo.
– Ujutro kada ustanem, popijem kaficu na terasi, a okolo se čuje cvrkut ptica i oseća miris procvetalih voćaka. Svuda sam išao i prošao, ali kod svoje kuće je najlepše. Ovakav mir i tišina ne mogu da se kupe nigde, pa ni u Frankfurtu, osim na svom ognjištu. Prava pravcata idila.
Plovidba Dunavom
Matejevići u svom voznom parku imaju: dva velika, dva srednja i jedan mali kvad, dva sportska motora, dve krosarice, jedan go-kart, jedan mali džip na struju, jedan džet-ski, jedan veliki čamac i nekoliko automobila.
– Položio sam za vožnju čamca i leti kada je lepo vreme cela familija ide više puta na Dunav, to je najlepši osećaj, kada ploviš lepom, plavom i moćnom rekom. Spuštamo se na Kusijaku kod Negotina i izlazimo u Brzoj Palanci. Tamo svi zajedno ručamo i vraćamo se nazad, tako da nam prođe ceo dan na Dunavu. Takođe nosimo na Dunav i džet-ski – priča Samir.
Putovanje bez problema
I Damir se mnogo obradovao dolasku u Srbiju:
– Uprkos pandemiji, rešili smo da dođemo u naše Mokranje. Bez problema smo ušli u zemlju, a verujem da će tako biti i kada se budemo vraćali. Možda ćemo uraditi test na koronu prilikom ulaska u Nemačku. Ne bojimo se. Prelepo nam je u Mokranju, gde je sve mirno i idilično.
