Osvojili ste zlatnu medalju na prvenstvu sveta, a idete i na Olimpijske igre u Rio de Žaneiro 2016. godine, kakav je put do zlata?
– Vredno sam trenirao cele godine i pripremao se. Na ostvarenje sna čekao sam 23 godine, koliko treniram rvanje. Imao sam samo pet godina kad me je čuveni as Sreta Damjanović slučajno video kako spavam u rvačkom dresu. Tad je rekao: "Ovaj mali će biti prvak sveta." On mi je posle bio prvi trener.
x Kakva je bila finalna borba?
– Kada sam saznao da mi je protivnik u finalu Iranac, rekao sam tom istom Sreti "sad ili nikad", a primetio sam kako su njegove oči u tom trenutku zaiskrile. Iranac je bio nezgodan, veoma je jak za kategoriju od 66 kilograma. U jednom trenu ponestalo mi je malo snage, na pauzi između dve runde šapnuo sam treneru: "Uh na ivici sam, ponestaje mi snage, umreću." A on mi je odbrusio: "Ajde, idi umri, ali na strunjači."
x Srbiji ste doneli medalju posle sedam godina na svetskim prvenstvima.
– Uspeo sam da savladam Iranca Omida Nuruzija sa 7:3, a on je osvojio zlato na Olimpijskim igrama u Londonu 2012. godine.
x Vremena za veliko slavlje uopšte nije bilo?
– Nažalost, takav je sport rvanje, mora stalno da se radi i trenira. Odmah nakon dolaska iz Taškenta i nekoliko dana slavlja, u Zrenjaninu me je sačekala i obradovala vest da je stigao poziv iz Nemačke, iz grada Adelhauzena i istoimenog kluba, koji se takmiči u Bundesligi i da im je čast da prvak sveta bude njihov član i nastupa za njih. Naravno, prihvatio sam poziv i krenuo put Nemačke.
x Kako je teklo prilagođavanje?
– Ljudi su me dočekali i primili zaista sjajno i mogu reći da uživam. Ovde je potpuno drugi svet, atmosfera u arenama je fenomenalna, kao na mečevima profesionalnog boksa, prepuno je ljudi koji navijaju, bodre… Meni je upravo to nedostajalo pošto kod nas rvanje, kao spartanski sport, nema tu popularnost. Zbog toga mogu da kažem da mi je ovaj izlet u Adelhauzen kao neka nagrada za mukotrpni rad i najlepša nagrada za osvojeno svetsko zlato.
