Pa kako je? Dobro i bodro, veli. "A i da nisam dobro, ne bih imao morala, ni pred Bogom ni pred ljudima, da se žalim. Ovo što trpim je zanemarljivo prema onome šta je moj narod propatio i šta još trpi… Prosto, ja nemam pravo ni na kakvu personalnu patnju".
Tako doslovce reče.
Još kaže kako ga ne opseda ni presuda niti godine koje će dobiti ili neće dobiti. Tužitelje i sudije već je pobedio, sada je tu radi majke svih bitaka – one u kojoj bi da dokaže, pokaže i dokumentuje zapadni "zločin protiv mira" u Bosni i na Balkanu. Za tu ideju sada, tako oslobođen, živi.
Sve u svemu, a ne bih o detaljima konverzacije, tek razgovaram sa oslobođenim čovekom koji se, kad god mu volja, išetava iz svojih rešetki i kao ptica nadleće kukavičje gnezdo realne stvarnosti. Metafizička sloboda u njenom sublimiranom vidu. I nije, imam tvrd utisak, nipošto reč o "kiselom grožđu", o redefiniciji slobode pod diktatom tvrdih činjenica prizemnog života, nego o stvarnom nadvišenju duha nad prostorom efemernog.
A onda sam se, 31. decembra, samo nekoliko sati pre razmeđa godina, našao u strogom zatvoru "Belmarš" (istočni London) sa Momčilom Krajišnikom kome su odredili još 10 godina tamnovanja, pored već deset odležanih, da bih sreo još jednog Radovana, samo sa oranyastim zatvorskim prslučetom kakve nameću svakom zatvoreniku u vreme poseta.
Mučno mi je bilo da gledam to deprimirujuće prsluče, čak da je i na samom crnom đavolu. Ali, sve vreme razgovora, a trajao je skoro dva sata, predamnom je bio čovek veći od svoje robije i zatočenik koji je pobedio svoje rešetke.
Čovek ima – kaže – svoj "plan B", isto onako kao i Radovan Karadžić. Uzgred, napisao je, što u Hagu što ovde u Belmaršu, već tri knjige, četvrtu završava. I nećete mi verovati, u celom toku razgovora više je on tešio mene "slobodnog" nego ja njega "zatočenog".
Šta smo sve razgovarali ne bih, takođe, da iznosim, mada je sve, nema sumnje, lepo praćeno i zabeleženo na nekoj kameri dok je pored nas zatvorski stražar šetao uz tradicionalnu masku engleskog osmeha.
Iz strogog zatvora "Belmarš" u kome leže svoje godine svetski razbojnici, džihadisti i ostali ološ, izašao sam kao što sam i ušao, kroz ravno šest gvozdenih vrata, uz šest otisaka prsta. Na kraju, dobio sam nazad moj sat, penkalo, novčanice, dokumente, sunčane naočale, držače pantalona, mobilni telefon, ključeve… da bih još dugo posle toga nosio u sebi neku tegobu da sam, pod utiskom stamenosti čoveka koga sam upravo ostavio iza šest teških gvozdenih vrata, izašao iz metafizičke slobode u neku materijalnu teskobu.
Sećate li se onog Solženjicinovog junaka kako isledniku KGB iz vremena strašnih Staljinovih čistki, prkosno kaže: uzeli ste mi sve, oblatili me, razorili porodicu, lažno optužili i stavili u okove ove vaše nepravde. Sada mi više ništa ne možete, sada sam slobodan, sada sam jači od vas.
