Arhimandrit Jovan Radosavljević (93) proveo je 47 godina zajedno sa patrijarhom Pavlom. Sudbina ih je spojila tokom Drugog svetskog rata, a najviše vremena su proveli na Kosovu gde je otac Jovan bio profesor na Bogoslovskom fakultetu. S puno tuge govori o svemu što se decenijama događalo u južnoj srpskoj pokrajini, zato što je i sam bio svedok mnogim nemilim situacijama.
– Mnogo pre otvorenih sukoba počeo je progon Srba, a Albanci su pravili tranše za buduću vojsku. Na putu za Orahovac bila je jedna gde su kasnije dovodili zarobljene i kidnapovane, ubijali ih i spaljivali u improvizovanim krematorijumima. U Prizrenu je najviše bilo provociranja đaka i nastavnika Bogoslovije – kazuje otac Jovan
I sam se nekoliko puta našao u opasnim situacijama, a jednom ga je spasila kapa kamilavka.
– Vraćao sam se sa trafike kada me je nešto pogodilo u glavu. Zabolelo me. Okrenem se, a Albanac sa detetom se smeje: “Šta je pope, nešto ti nije pravo, da te nije mali tukao?” Tu je bila i gluvonema žena koja je pokazala rukom na dvojicu mladića koja beže i smeju se.
Napadi na mostu
Arhimandrit Jovan kaže da je sličnih situacija bilo napretek, a da se nekoliko puta na meti Albanaca našao i tadašnji vladika Pavle.
– Često je išao sam da završi neki posao. Jednom je pošao da preda pismo na poštu. Od Bogoslovije se stizalo mostom na kome su obično sedeli Albanci i čim bi videli nekog našeg đaka, a posebno profesora počeli bi da ga provociraju, pa čak i čupaju za bradu, a ako samo nešto kažete odmah vas napadnu. Vladika je prelazio most kada mu je jedan prišao i počupao ga za bradu. Ništa nije rekao već ga je samo odgurnuo laktom i nastavio dalje. Drugi mladić je potrčao i preprečio mu ulaz u poštu. Na vratima ga je udario nečim čvrstim, najverovatnije bokserom, ali su na sreću priskočili stariji ljudi i oterali mladića, a njega pridigli i ponudili pomoć. Odbio je, predao poštu i vratio se u Bogosloviju i legao. Nikola, sekretar Bogoslovije, javio je za ceo slučaj jednom advokatu, a ovaj miliciji, međutim ništa od toga nije bilo. Nikada ih ništa nije interesovalo kada je reč o napadima na sveštena lica, ali i za mnoge druge stvari su bili takvi.
Otac Jovan svedoči i o drugom napadu na tadašnjeg episkopa raško-prizrenskog.
– Sačekali su vladiku da dođe do mosta, a onda ga je neko gađao kamenom. Na sreću kamen je udario u kamilavku koja je odletela niz ulicu. U blizini se našao milicajac koji je pritrčao, vratio mu kapu, vladika je stavio na glavu i nastavio kao da se ništa nije dogodilo. Jednostavno, nije se puno sekirao zbog tih stvari.
Uplašeni đaci
Arhimandrit Jovan kaže da je jedna od najtežih situacija bila 1981. kada su Albanci masovno po Kosovu organizovali demonstracije.
– Skupe se na ulici i počnu da viču “Kosovo republika”. Držao sa čas kada nas prekinu strašna galama sa ulice. Deca odmah pojuriše na prozor, a tamo više hiljada Albanaca. Pitaju me đaci: “Šta to rade oče?”, ja im odgovorim, da bi ih smirio: “Ne zanima me. Zanima me samo šta mi treba da uradimo na ovom času”. Međutim, brzo im se suprotstavila policija, bilo je i bornih kola, tenkova, počelo je da se puca.
Iz tog perioda je i događaj o kome javnost malo zna. Kako su demonstracije izmakle kontroli, u Prizrenskoj bogosloviji čitav razred je odlučio da napusti školovanje i ode za Srbiju.
– Dođe vladika i počne da ih smiruje, da se moramo malo pritrpeti, jer su trpeli i oni pre nas, a sve će proći i biti u redu. Pokušao je da im objasni da postoji vlast koja će ih zaštititi. Međutim, đaci nisu imali tu smirenost i po svaku cenu su hteli da pobegnu. Tu ja pribegnem malom lukavstvu, ne znam da li su posle vladike to saznale. Upitam decu da li neko od njih ima svog vladiku u Sinodu. Jave se dvojica i ja ih uputim da ih pozovu. Vratili su se s osmesima, dobili su obećanje da će Sveti sinod doći u Bogosloviju i tako je i bilo. Pokazalo se da je vladika tada bio hrabriji od mnogih i da bez obzira na to što je bio rastom mali, imao je duhovnu snagu i poverenje u Boga da stoji iznad nas i vodi računa šta će biti i kako će biti sa nama.
Umirivao uplašenog Artemija
– Sećam se daje Pavlu jednom došao Artemije, kasniji episkop raško-prizrenski, a tada iguman manastira Crna Reka, tražeći da ga premesti u drugi manastir jer mu stižu preteća pisma. Vladika ga sasluša i kaže da nema koga da postavi umesto njega u Crnu Reku. Kada je ovaj nastavio da insistira kazao mu je: “Ostavi to sinko. To pišu i meni stalno i ne znam gde bih bio kada bih to slušao.” Artemije na to izvadi preteće pismo i krene da čita: “Ti bradonja da se odmah gubiš iz našeg kraja inače ćemo i tebe i onog starog bradonju baciti u jezero.” Mislili su na veštačko jezero kod Ribarića. Vladika Pavle je samo promrmljao: “Pa Bog ga video, mislim da imam slično pismo.” Strpljivo počne da traži po hrpi papira i na kraju nađe kovertu sa istim rukopisom i pretnjama. Posavetovao je Artemija da slučaj prijavi policiji u Kraljevu koja će poslati patrolu da obilazi manastir.
Kosovo je temelj naše države
Prati arhimandrit Jovan aktuelna dešavanja, posebno sve u vezi s Kosovom i Metohijom. Kaže, potrebno je puno mudrosti da bi se Kosmet i zadržao.
– Kosovo je naše od vekova, još dok je bio kralj Vladimir u Makedoniji gde su Arnauti sada. To je mesto naše misli, naše logike, naše vere, to je glavni temelj naše države i zemlje. Molimo se Bogu, cela Crkva i verujući narod da Gospod nama sačuva Kosovo zbog mnogo razloga, a najvažnije zato što je to sveto mesto ne samo zbog naših svetinja, već i zbog mnogih mučenika koji su tamo stradali sve do danas. Stradali smo, ali borili smo se za Kosovo i skupo je našom krvlju plaćeno.
