Čudne su i lepe priče ljudi koji su mladi ostali bez Otadžbine i kako su stvarali u Australiji, a među njima je i prča časnog starine koji je radio na podizanju Sabornog hrama Svetog velikomučenika Georgija.
Kaže nam vladar, vladika, filosof, pesnik Njegoš – Blago tome ko doveka živi, imao se rad šta i roditi. Imamo mi Srbi takvih primera sijaset.
Ja bih sad o jednom junaku koji se imao rad šta i roditi. To je Savo Kovačević iz Kabramate. Savo je svake nedelje na svetoj liturgiji. Dolazi peške. Vozio sam auto od njegove kuće do hrama i kilometar-sat je pokazao da je udaljenost tačno jedan kilometar. Čika Savo dolazi peške kilometar daljine u jednom pravcu.
Šta mi to znači ako neko dolazi u svoju parohijsku crkvu, peške, pa još jedan kilometar daljine? Pa, ne znam. Ako bismo korak dalje, možda bismo se i sporazumeli.
Savo Kovačević tera sto drugu godinu. Rođen je, dakle, daleke 1919. a datum je bio 5. januar.
Oženio se u Egiptu
Da, davno je bila 1919. godina, davno. Tada je ugledao svet jedan dečačić, koji se ni po čemu nije razlikovao od drugih dečačića tada rođenih ili rođenih pre njega iliti posle njega. Sva su dečica anđeli Božiji, bili muški ili ženski, bilo da su rođeni u Japanu ili Grenlandu ili Bavariji. Sasvim svejedno.
Svaka je beba jednostavno – beba. Svi rado pogledaju toga anđelčića, svi mu se lepo i rado osmehnu, a misli svakom čeljadetu prolaze kroz glavu: kad će da poraste veliki, hoće li biti fudbaler, episkop ili predsednik države? Svak ide za svojim poslom i svojim mislima, a majci ostaje da se bori za sve kako bi detetu bilo sve bolje i bolje, u čemu majci pomažu mnogi…
Koji mnogi? Muž, braća, sestre, kumovi i država, na kraju i na početku. I država, svaka država misli o svojim podanicima, pa i o bebama, jer su i bebe podanici.
Otprilike tako nekako je i pokojna majka Savina othranjivala i othranila sina Savu, tih dalekih godina prošlog veka.
Dakle, Savo se rodio u mestu Nova Kršnja kod Slunja. Kao i sva deca toga vremena, odrasta u porodičnom gnezdu do odlaska u mornaričku školu u Šibeniku 1937. godine.
Posle završene škole postao je podoficir za podmornice u Boki Kotorskoj. Tu je bila baza , mada mladi podoficir nije sedeo skrštenih ruku nego je odlazio tamo gde su ga vlasti i starešine određivali.
Kaže jedna pesma: “Sudbina je tako htela, da odem iz rodnog sela”, te se naš, sada čika Savo obrete u Egiptu, krajem Drugog Velikog rata.
U Egiptu se ženi Jelenom, 1944. godine. Nakon četiri godine, životni put ih je doveo do čuvene i Bogom blagoslovene Australije.
Kako prikriti suze?
Čudne su i vrlo lepe priče tih ljudi koji su mladi ostali bez Otadžbine i kako su radili i stvarali ovde u Australiji. Tih priča sam se sit i sa voljom naslušao do mile volje. I nikad mi nije bilo dosadno da ih slušam. Slušao sam ih po celoj Božijoj Australiji. Po svim gradovima svete nam i blagoslovene i voljene Australije.
A lepo je i da njihove priče prepričavamo i štampamo, pročitaće neko. Biće lepih pisanija jednog dana kad ni nas ne bude na licu Zemlje.
Zar nisu lepe priče Neđe Balaća, Braleta Stefanovića, Dobrivoja Mirčića i drugih upokojenih, kao i priče još uvek živih Đuke (Đure ) Radana, Mitra Rebića, Bogdana Košćice, Vase i Mire Kondić i drugih. Da, lepe su to priče, poučne i Boga mi žalobitne, žalobitne. Slušajući mnoge plakao sam, ali kao mlađi čovek uvek sam uspevao da suze prikrijem, sad sam i tu mogućnost izgubio, proćerdao možda.
Da, divne su te priče i ne bismo smeli da ih ne beležimo, a krajnje je vreme.
Tako kad povremeno odem kod čika Save Kovačevića, pa kad On razveze, iako nije velika pričalica, ima šta da se čuje.
Na početku – teško
Ja kao čovek koji obiđoh uzduž i popreko Australiju, obiđoh sve gradove i osnovah nekoliko crkvenih jedinica i započinjah od nule, a stari Latini kažu “Omne initum difficile est” – svaki početak je najteži, mogu da razumem čika Savu kad mi pripoveda kako se radilo pri podizanju svetog hrama u Kabramati. Kad mi je malo opširnije opričao, u razgovoru mu rekoh da sam i ja “bilder”. On čisto ustuknu.
– Oh, pa šta ja Vama objašnjavam kad vi to znate bolje od mene.
– Ne – rekoh mu. – Vi ste to tako lepo radili i lepo mi opričavate da je milina slušati vas.
Tako, priča čestita starina kad su podizali oltar, nema gde da se pogleda neki pravoslavni hram kako je tamo urađeno, a ne ide mu pod kapu da oltar ne bude uzvišeniji od lađe hrama. Obilazio je Evropu i gledao dok nije u svojoj glavi skrojio da tri stepenice oltar bude viši od hrama tj. lađe crkve.
Begenisao i vladika
Hram se deli ovako. Oltar, od oltara do lađe crkve naziva se solea. Solea je za stepenicu viša od lađe crkve ili muške crkve. Poslednji deo je za stepenicu viši od muške crkve ili lađe crkve i naziva se ženska crkva.
I kad je ondašnji mladić, sada starina od sto i jednu godinu, radio u hramu, eto ti Markovića i dovodi ruskog vladiku da vidi hoće li da valja rabota.
– E sad, ja nisam nikad vidio vladiku, kako ću ja da govorim sa vladikom? Hajd, znam da treba da mu celivam ruku, ali šta dalje. Kad sam vladiki – priča Savo – objasnio kako će to da izgleda i da je tako nekako potrebno, on reče da sve valja i – idite napred. Kao da mi sa leđa odpade veliki teret, veliki kamen. Pa, pravoslavni vladika begeniše naše poslove oko svetog hrama koji podižemo!
I tako ja “bilder” i paroh čika Save sa velikim zadovoljstvom slušam reči čestitog starine i uživam. Em volim čika Savu, em volim građevinu, em razumem početke, a počeci su teški.
Slušam ja to već nekoliko godina i slažem u pamćenju i mislim da jednog dana prenesem na papir rad i priču iskusnog čoveka, čika Save Kovačevića, a i drugih.
A kad da to stavim na papir ako ne sad kad pišem o njegovom životu… Kad, jer on sada tera 102. godinu.
Komšijina volja
U knjizi o Crkvi kabramatskoj otac Đuro Đurđević napisao je dosta lepo o Savi Kovačeviću koji je bio i jedan od kumova na osvećenju hrama. Lepo o Savi piše i otac Srboljub Miletić u svojoj knjizi.
Ne samo Savo, nego i supruga mu (sada pokojna) Jelena je radila i spremala hranu majstorima o gradnji hrama i bila je prva predsednica Kola srpskih sestara pri ovoj parohiji. Doživela je 94 godine, pre godinu i nešto otpratismo je do večne kuće.
Imali su dece, a sad imaju unučića i pramunučića, Bogu dragom neka je hvala.
Kad je Sava bio u najvećoj snazi, njegov komšija Australijanac pravio je pored njega kuću. Savo, budući dobar čovek, a razume se u građevinu, nesebično je pomagao komšiji pri podizanju doma, krova nad glavom kako se to kaže. Godine i dani su prolazili (Žarko Laušević je napisao knjigu nazvanu “Godina prođe, dan nikad”), a vreme je radilo svoje.
Komšiji Australijancu je supruga umrla, te je ostao sam u domu svome.
Jednoga dana veli on Savi Kovačeviću:
– Komšija, ja nemam nikome da ostavim kuću, nego ću da je ostavim tebi. Sutra dovedi svoga advokata, a ja ću svoga, te da ti prepišem.
Posle nećkanja i odgovaranja, komšija Australijanac je prepisao kuću na Savu, a sad ta kuća pripada Savinim unucima i praunucima. Lepa i istinita pričica, a primer da ne može bolji, nadam se.
Orden Svetog Save
Naš vladika Siluan je prošle godine odlikovao čika Savu Ordenom Svetog Save. Nije ga odlikovao zato što ima sto godina, nego zato što je radio na podizanju hrama u Kabramati, a bio je i na osnivanju Crkveno-školske opštine Svetog Save u Varivudu, vo vremja ono.
Vladika se slikao sa čika Savom, a tu je bila i Savina ćerka Anđelija, sada Subotić, sa mužem i decom i unučićima. Baš je cela parohija kao jedna oveća porodica uživala u nagrađivanju zaslužnog parohijanina čika Save.
Nedavno navratih kod vrlog mi parohijanina. Iza svakog ćoška izlazi poneko čeljade i pozdravlja se sa mnom. Ma čoveče, kao da sam bio u šoping centru, izlaze od svakuda, ima ih ko Rokića, ko Smajića, kako se kod nas govorilo.
Da nam živi stogodišnjak Savo na mnogaja ljeta i da takvih bude sijaset, daj Bože!
U Božije se ne stavljaj!
Ima jedna anegdota… Vidi pop čiču, dosta starog. Čiča je imao sto godina, a pop ne zna da ima toliko.
Veli mu pop:
– Da živiš sto godina!
– Nemoj ti da se u Božije stavljaš – odgovori mu stogodišnjak.
