Kada se Ljubica iznenada pojavila u Crnuću, zatekla je Petriju kako namešta spavaću sobu. Upitala ju je kome sprema dve postelje, a suparnica joj je odgovorila: “Jednu sebi, drugu Gospodaru.” “A gde ću ja spavati noćas”, nastavila je kneginja.
Petrija joj je rekla: “Vala Bogu, prostrana je kuća!” Kneginja je odgovorila: “Zar tako, Petrija?” Ne obazirući se više na Ljubicu, Petrija joj je odbrusila: “Nisam ti ja kriva što ti Bog nije dao.”
“E, kad meni nije Bog dao, ja ću dati tebi”, reče Ljubica i dohvati kneževu kuburu. Opalila je iz nje i ubila Petriju na mestu. Ova priča ima nekoliko verzija, kao što je i ona, da je ubila suparnicu gotovo pred kneževim očima, pošto ih je zatekla u krevetu. Sigurno je da je Ljubica, znajući za narav svog muža, pobegla, najverovatnije kod svojih Vukomanovića. Ljutiti knjaz ju je tražio da je ubije, ali je ona imala zaštitu i porodice i naroda koji je smatrao da je branila čast svoju, doma i porodice.
Posle nekog vremena, Miloš i Ljubica su se izmirili na nekom saboru ili u manastiru Kalenić, ili na Savincu, tako što je kneginja prišla knezu, pružila mu kuburu i rekla: “Gospodaru, ovako više ne ide, jal opraštaj, jal ubij!”. Mudri Miloš je znao da je narod listom na strani njegove žene, pa joj je oprostio ubistvo ljubavnice, rekavši joj da “za to treba da zahvali samo onome što nosi ispod pojasa”.
Ljubica je u to vreme već bila u poodmakloj trudnoći sa svojim najmlađim detetom. Bio je to prestolonaslednik Mihailo.
