Tih dana vladika dobija vest o saobraćajnoj nesreći koja se desila profesoru Duhovne seminarije Vladimiru Majevskom, kog je vladika poznavao još od svoje mladosti. Prvi put, Majevski je došao u Srbiju kako bi se dobrovoljno pridružio srpskoj vojsci za vreme balkanskih ratova 1912-1913. Posle balkanskih ratova vratio se u Rusiju, a početkom 20-ih godina prošlog veka, sada kao izbeglica, vratio se u Srbiju, gde je postao sekretar i bibliotekar patrijarha Varnave.
Kada je Majevski prešao na kućno lečenje, vladika ga je sada češće stao obilaziti i posećivati. "I mi smo imali duge razgovore, vladika i ja. Oboje smo patili od iste bolesti, nostalgije. Ali, naravno, i Gospod je pretrpeo mnogo, a ja sam bio u egzilu već oko 30 godina, tako da moja rana na duši nije više tako bolna kao u vladike Nikolaja koji je bio novi imigrant, i njegova sveža rana je krvarila nepodnošljivo", napisao je V. Majevski.
Kada je Majevski došao da predaje u Bogosloviji u manastiru Svetog Tihona Zadonskog u Pensilvaniji, odmah je postavio pitanje na dnevni red da i preosvećeni vladika Nikolaj bude pozvan kao predavač u bogosloviju. "Bio sam zapanjen njegovom reakcijom na moje reči: iznenada je zaplakao kao dete, počeo mi je toplo zahvaljivati i ponovio je koliko mu je teško što se prema njemu loše odnosi sadašnji vladika Dionisije."
Od septembra 1951. vladika Nikolaj je predavao dogmatsko i pastirsko bogoslovlje. A u jesen 1955. jednoglasno je izabran za rektora bogoslovije.
Manastirski okrug je bio veoma živopisan, a pored šumskog jezera nalazila se dvospratna bela kuća. Tu je proveo svoje poslednje godine vladika Nikolaj.
