Kako je vaseljenski patrijarh svom novom savezniku na Balkanu dao veću moć no što je obuhvatala Raška, osnovane su nove episkopije u Zeti i u Zahumlju, današnjoj Crnoj Gori i Hercegovini.
Protiv Savine crkve prva je ustala Ohridska arhiepiskopija u moćnoj Epirskoj despotovini. Videvši opasnog takmaca, ohridski poglavar Dimitrije Homatijan uputio je novom arhiepiskopu pismo puno otrova. Najpre ga je optužio da je dvoličan, i da se iz Svete gore vratio u raskalašan život i slavoljublje.
Potom ga je nazvao arhijerejem, pokazujući da ne želi ni da prevali preko usta reč arhiepiskop, kako Sava ni slučajno ne bi pomislio da su njih dvojica jednaki. Na kraju mu je poručio da je srpsku crkvu osnovao mimo zakona jer na njeno čelo, tumači Homatijan, nije mogao da dođe neko ko pre toga nije bio makar episkop. Taj spor se nekako izglađivao sve dok na presto Srbije nije došao Radoslav, sin Stefana Prvovenčanog.
Mati njegova bila je Grkinja i on je vaspitavan u grčkom duhu. Uz to, postao je zet Teodora Anđela, despota Epira, države koja je obuhvatala današnju Grčku, i koja je u to doba bila toliko jaka da se činilo da će joj pasti u ruke i sam Carigrad. Teodorov glavni savetnik je bio Homatijan, a on Srbima nije zaboravio neposlušnost.
Zbog svega toga kralj Radoslav se sukobio sa Savom, svojim stricem i arhiepiskopom, pa je Sava morao da se skloni iz Srbije. Ali, kada je Teodor Anđel izgubio bitku protiv Bugara, sa njim je pao i njegov zet. Tako je put do srpskog trona otvoren Vladislavu, mlađem sinu Prvovenčanog. Umoran od svih tih potresa, Sava je sve više vremena provodio na hodočašćima. Na mestu arhiepiskopa ostavio je svog učenika Arsenija iz Žiče.
Pošto je u povratku iz Svete zemlje posetio i Carigrad, krenuo je ka Srbiji preko bugarske prestonice Trnova, gde je trebalo da caru Asenu bude posrednik u pregovorima oko bugarske patrijaršije. Tamo je Savu, prvog arhiepiskopa srpskog, 1236. zatekla smrt, verovatno od bolesti.
