"Došavši na ovog blaženog kir Danila velika množina njih počeše seći vrata slavnog manastira Hilandara, a drugi deo njih pozadi razbijahu zidove grada. Jer strele padahu kao kaplje dažda (kiše) puštane rukama bezbožnika, i ratne trube kliktahu i sami jednoglasno se derahu. Jer strašno beše videti njihov ubojni stroj. I ovaj gospodin moj ostade nepokolebiv, muški se boreći sa bezbožnicima od jutra do večera", svedočio je Danilov učenik.
Iguman je uspeo ne samo da odbrani Hilandar, nego i da se provuče kroz neprijateljske redove da bi s manastirskim blagom došao do dvora kralja Milutina u Skoplju. Odmah je okupio vojsku najamnika koja je rasterala napadače i tako spasla manastir čiji su branioci, gladni, žedni i iscrpljeni, već bili spremni na predaju. Milutin je bio ćudljiv i nepoverljiv vladar, ali je Danila veoma voleo.
"Ni na koga se tako ne nadaše i ne uzdaše", zapisao je učenik. "Jer ako je imao kakvo poslanstvo sa okolnim carevima, ovaj gospodin moj svrši dobro i razumno i ni u kojem delu ne pogreši (kraljeve) volje".
Poslednjih decenija Milutinove vladavine odvijala se stalna borba za presto, najpre između njega i brata Dragutina, "sremskog kralja", pa je Danilo oko 1310. po Milutinovom nalogu čak iz Hilandara krenuo u Dragutinov dvor u Debrc, kod današnjeg Šapca, da dogovori primirje. U tome ga je podržavala još jedna moćna osoba, Jelena Anžujska, majka oba srpska vladara.
Već naredne godine Milutin je odredio Danilu nov važan zadatak. Postavio ga je za igumana i graditelja svog mauzoleja u Banjskoj, i, što je još važnije, tajno mu poverio svoju riznicu. U to doba je preminula kraljica Jelena, čiju je smrt i sahranu Danilo opisao u jedinoj srpskoj hagiografiji posvećenoj nekoj ženi Nemanjića.
