Na njegova predavanja su dolazili i profesori, često i narod iz okoline. Kada je 1955. umro episkop Jona, upravnik škole, profesori su jednoglasno izabrali vladiku Nikolaja za rektora. Inače, on je kod Rusa uživao veliko poštovanje. Rusi su prvi izradili njegovu ikonu.
U ovom skromnom ruskom manastiru vladika je u miru provodio poslednje zemaljske dane. Duboko je tugovao i patio jer je bio odstranjen iz života Srpske crkve i svoga naroda, kojima je ceo svoj vek predano i požrtvovano služio. Često su ga u njegovoj sobi zaticali uplakanog. "Jednom, potišten osećanjem nostalgije", piše Rus Vladimir Rajevski, profesor u Bogosloviji sa vladikom "vladika Nikolaj je žalio što nije imao frule, na kojoj je od detinjstva voleo da svira. Ja sam odmah pisao episkopu prizrenskom Vladimiru Rajiću i uskoro dobio od njega frulu, koju je lepo izradio neki od poštovalaca Vladike Nikolaja. Sećam se kad sam je predao avi. Starac se kao dete obradovao, jer je frula bila iz njegove drage otadžbine, i podsećala na nju.
I docnije, često, kad je vladika, izuzetno delikatan, pretpostavljao da svi u našem domu spavaju, razlegali su se zvuci frule, melodije dragih srpskih pesama. To je vladika svirao drage mu melodije i plakao. I kad sam dvaput slučajno posle toga ušao k njemu u sobu, zaticao sam starca u suzama. Na poklade, u nedelju 18. marta 1956. godine, rano u zoru, sklopio je vladika Nikolaj svoje umorne oči. Trebalo je da služi liturgiju u hramu semeništa. Litija za doček čekala ga je ispred hrama. Nije se pojavio na vreme.
Svi su se zabrinuli, jer nikada nijednog sekunda nigde nije zakasnio, a kamoli na bogosluženje. Brižni monasi našli su ga na podu sa brojanicama u rukama i molitvenikom pored sebe. Vest o upokojenju vladike Nikolaja brzo se proširila Amerikom i stigla je u Srbiju. U Beogradu tog dana zazvonila su sva zvona beogradskih hramova istovremeno.
