U vreme najžešće pandemije naši zemljaci koji u Italiji obavljaju razne delatnosti većinom su obustavili i umanjili svoje aktivnosti. Tako je Marija Miletić morala da zatvori svoju plesnu školu u Vićenci, dok je Dejan Mitić kao vlasnik prehrambene prodavnice jedan od retkih koji je sve vreme radio.
Dejan se iz rodnog Donjeg Milanovca, otisnuo u svet pre više od dve decenije. U Italiju je došao sa suprugom Draganom (41). Otac troje dece, najbolje zna kako se treba boriti za budućnost svoje porodice. Od 2009. godine to u gradiću Montekio Mađore, nadomak Vićence, čini kao vlasnik prodavnice koja ima na neki način patriotski naziv Naša prodavnica. Otvorena je za Svetog Nikolu, na radost naših zemljaka koji vole da kupuju proizvode iz zavičaja, jer kako kažu neki od njih, tako su u kontaktu sa otadžbinom.
Iako je najgore vreme korona virusa prošlo Dejan se sa strahopoštovanjem priseća mera sa početka vanrednog stanja.
– Pribojavali smo se kako će se odvijati situacija, ali imali smo pravo da radimo, jer su sve prehrambene prodavnice radile nesmetano, uz striktno poštovanje svih preventivnih mera, a to je podrazumevalo nošenje maske, rukavica, redovnu dezinfekciju prostora i držanje razdaljine od jednog metra. Samo dva kupca su mogla da uđu odjednom. Nije moglo da se radi nedeljom i praznicima, ali je i ta odredba ukinuta od pre dve nedelje.
Osim merama prevencije Dejan je morao da se prilagodi i drugim novim uslovima.
– Pošto je ovo prodavnica sa našim artiklima i proizvodima iz naše zemlje, teško sam nabavljao robu i onda sam prodavao poljsku i rumunsku robu, ono što sam mogao da nađem na lageru. Morao sam da robu nabavljam od drugih distributera, a ne od onih sa kojima sam sarađivao sve ove godine – ističe naš sagovornik koji jedva čeka da se otvore granice, pa da se ponovo uspostavi saradnja sa starim dobavljačima jer, kako kaže, ljudi traže naše proizvode.
Jedna od Dejanovih vernih mušterija je i Gorica Dragičević, koja posebno ističe nabavku za slavu.
– Za krsnu slavu obavezno se kupuju kore, kiseli kupus, zlatiborska i roštiljska kobasica, ćevapi i sve što nas vraća u prošlost. Ovde smo navikli na špagete, lazanje i njoke, ali kad pojedemo sarmu, za koju smo kiseli kupus kupili kod Dejana, nema nam od toga ništa bolje da nam podigne raspoloženje, moral i apetit – ističe Gorica.
Ona je iz Aleksinca došla pre više od dve decenije, ali kako kaže, što više vreme prolazi oseća sve veću nostalgiju za svojim gradom i bar je ublaži proizvodima iz otadžbine.
Dok je Dejan radio sve vreme pandemije, Marija Miletić je morala da obustavi rad svoje plesne škole koju je nedavno ponovo otvorila posle tri meseca.
– Prethodna tri meseca sve je stalo: treninzi, takmičenja, časovi plesa, plesna okupljanja. Čak i sad se oseća da situacija nije više ista. Doza straha naročito je prisutna kada su veće grupe u pitanju, ima osoba koje bi radije sačekale sigurnija vremena. Sa druge strane, ples je lek za dušu i mnogi jedva čekaju da se vrate u “normalu”.
Čašica razgovora
– Kupci dolaze iz više okolnih mesta, ali u periodu korone situacija se promenila, jer ljudi iz drugih gradova nisu smeli da dolaze u Montekio Mađore, pa su uglavnom kupovali ljudi koji stanuju na teritoriji naše opštine. Neki su čak i rizikovali, ipak dolazili, ali ne toliko zbog kupovine jer je ovo mesto gde se naši ljudi sreću, mogu da popričaju, popiju poneku rakiju, jer rakija “zbližava” i ujedinjuje naše zemljake. Nekad svrate čisto da se izjadaju, povere, našale, da ih želja mine za društvom, a ne samo da “zadovolje stomak” – kaže uz osmeh Dejanova supruga Dragana.
Da ljudskost pobedi
Marija je rodom iz Petrovca na Mlavi, istoričar umetnosti po struci. Sledila je svoju želju za usavršavanjem i dospela u Italiju gde živi i radi više od tri godine. Završila je u Veneciji master studije, ali odmalena gaji posebnu ljubav prema plesu i sada je uspešan instruktor.
– Srećna sam jer najzad mogu da se vratim u salu i podelim dane sa istomišljenicima, sa druge strane i razočarana zbog mera koje nam se nameću. Nadam se da se sve ove mere opreza neće previše odraziti na nas i da će ljudskost, poverenje i radost u svakom od nas pobediti – zaključuje Marija.
