I poskok ume da priča

Vladica Stanković, vatrogasac iz Vladičinog Hana, poznat je u celom Pčinjskom okrugu kao čovek sa stotinu ruku. On je konobar, bravar, moler, građevinac, mesar, buregdžija, planinar, speleolog…To su zanimanja od kojih je živela njegova porodica, a on uživao. Nikad se na jednom poslu nije duže zadržavao sve dok nije postao vatrogasac gde je njegova nesebičnost i neustrašivost došla do punog izražaja.
Vladica je član planinarskog društva Dvig. Obožava i kajak, spuštanje Moravom i veslanje na Vlasini.
– Kao planinar osvojio sam sve vrhove u našem okrugu i vrhove Suve planine kod Niša i Šar-planine u Makedoniji. Planinarenje mi je otkrilo novi hobi i veliku ljubav prema zmijama. Najpoznatiji sam u kraju po hvatanju zmija, ali nijednu nisam ubio. Svaku sam fotografisao i zaveo u svoj dnevnik, pa ih potom vraćao u prirodu. Znam sva njihova staništa. Mnogo ljudi ne razume moju ljubav prema zmijama zbog predrasuda i straha. Zmije znaju da im neću nauditi, postoji neka čudna veza između nas, one mi prilaze, obmotavaju se oko mojih ruku, tela, glave i svojim šištanjem komuniciraju sa mnom. To je pravi nemušti jezik, ali mi se razumemo – objašnjava Vladica.
U Pčinjskom okrugu, kaže, ima samo tri vrste otrovnica sa kojima se odlično sporazumeva, a to su poskoci, šarke i šargoni koji su najređi i ima ih samo na visinama, recimo na Vlasini. Posebno voli baš poskoke koje neguje i obeležava im staništa. Sprema se da krene u dolinu Pčinje da bi pronašao retke vrste smukova, prugaste i takozvane šilje.
– Ljudi u mom kraju znaju za ovaj moj hobi, pa kad se desi da se zmija pojavi ili ako nalete na njihovo leglo, obavezno me zovu – priča Vladica, vatrogasac koji spasava zmije.
Kao što sa strašću priča o svom hobiju, tako predstavlja i svoju profesiju.
– Posao vatrogasca je odgovoran, zahtevan, morate da budete spremni fizički, ali i duhovno. Ja sam vernik, svake nedelje idem na liturgiju u crkvu Svetog Nikole u selu Prekodolce. Posetio sam Hilandar, obišao mnoge naše svetinje i verujem da mi je Bog pomogao da imam srećnu porodicu – priča Vladica, koji je mnoge ljude izvukao iz raznih nevolja.
– Desilo se da trogodišnja devojčica doživi fras na ulici. Njena majka je počela da kuka, dete se gušilo, a prolaznici nisu znali šta da urade. Priskočio sam u pomoć. Imao sam u ruci četku za farbanje kojoj sam devojčici uspeo da otvorim usta i prstom joj izvučem jezik. Kad je počela da diše, prebacili smo je u dom zdravlja. Hvala Bogu, danas je dobro i veliki smo prijatelji – priča Vladica, koji sa suprugom Editom ima ćerke Eleonoru, Anastasiju i Katarinu.
Još pamti očev savet koji je dobio kad je završio osnovnu školu.
– Moj otac Miladin, bravar po profesiji, rekao mi je: "Što više zanata naučiš, to je manja šansa da ostaneš bez posla! Što pre kreneš da se osamostaljuješ, pre ćeš biti svoj čovek!" Sa 14 godina počeo sam da radim kao fizički radnik, pa u kafiću, a ujedno sam da učio bravarski zanat od oca.

Dve godine kasnije počeo sam da koljem stoku i postao, kažu drugi, vrstan kasapin. I tome me je naučio otac. Potom sam izvesno vreme radio u drvnom preduzeću Sloga u Hanu. Nije me držalo mesto, pa mi je vojska bila sledeći izazov. Maštao sam o padobranstvu. Proveo sam godinu dana u Vojnoj školi u Požarevcu i odmah prešao da radim na aerodrom u Batajnici. Odatle su me poslali u Kopnenu zonu bezbednosti Jug kod Bujanovca. Bilo je raznih izazova, ali kad su prošli, vojska me više nije privlačila – seća se Vladica.
Potom se zaposlio u jednoj privatnoj fabrici metalnog nameštaja i oženio.
– Rodila se Eleonora i trebalo je izdržavati porodicu jer supruga nije radila. Bilo nam je teško jer je u međuvremenu očeva firma Sloga propala, kao i Robne kuće Beograd gde je majka Lidija radila. Roditelji su morali da odu u pečalbu u Sloveniju, kao i sestra Slađana koja danas živi i radi u Šafhauzenu, u Švajcarskoj – kaže 35-godišnji vatrogasac.
Borba za opstanak odvešće kasnije Vladicu i njegovog oca u Sibir, u grad Tarko-Sale, oko 1.500 km udaljen od Moskve, odakle su na gradilište gde su radili putovali svakodnevno 380 kilometara.
– Postavljali smo pregradne zidove od knaufa, puna tri meseca, a čak 20 dana temperatura je bila minus 39 stepeni. Kada bih završio posao, otac je morao da mi skida led sa lica i glave. Sigurno bih ostao duže u Sibiru da nisam dobio obaveštenje da sam primljen za vatrogasca u Hanu. Odlučio sam da se vratim i evo punih 10 godina radim posao svog života. Obučen sam i za aktivnosti Crvenog krsta, naučio sam veštine iz speleologije i uživam u spuštanju u pećine – završava svoju priču Vladica Stanković.