Kada na Guglu ukucate ime Petra Kočovića, dobićete veliki broj pregleda. Među njima se posebno izdvajaju: profesor na univerzitetu Union “Nikola Tesla”, zatim autor nekoliko desetina knjiga, od kojih neke mogu da se pronađu i na Amazonu, govornik na TEDh Beograd, autor više video-priloga na Jutjubu, autor više članaka vezanih za košarku, autor mini-serijala o Mihajlu Pupinu na RTS-u, a tu se nalazi i Sportska akademija “Kočović”.
Međutim, sa vlasnicima Sportske akademije dobro se zna, ali nisu rođaci.
– Nemamo poreklo iz istih krajeva. Oni su Kraljevčani, moji su iz okoline Ohrida – kaže Petar.
Prema sopstvenom priznanju nikada mu nije bilo dosadno.
– Stalno nešto novo. Puno novih kontakata i dosta komunikacije sa celim svetom. Jednostavno tamo gde su izazovi tamo sam i ja – rado ističe.
Oženjen je i otac troje odrasle dece.
U svetu računara
– Studirao sam Mašinski fakultet u Beogradu i trenirao košarku, a onda jednog dana banu poznati karatista Dragoljub Kočović u moj amfiteatar i reče mi: “Od četvrtka hoću da te vidim na treningu karatista.” Mašinac je imao dosta jaku sekciju karatista. Odoh na trening. Ponedeljkom, sredom i petkom košarkaški treninzi, utorak, četvrtak i subota pre podne karate. Nedeljom ili subotom po podne karate. Pomislih kako je košarka naporna, ali posle par karate treninga nisam mogao da stojim na nogama, od silnih upala.
– Posle godinu dana obaveze na fakultetu su se pojačale, pa su počeli da trpe i košarka i karate. Sa narandžastim pojasom u karateu, prestao sam da treniram košarku i počeo da sudim u košarci. Mic po mic i za četiri godine dogurao sam do saveznog ranga. Najpre druga liga, pa… vojska. Služio sam vojni rok u predivnom Rajlovcu. Pre toga sam počeo da radim, pa na poslu nisu imali razumevanja za suđenje utakmica, iako je u mojoj ondašnjoj kompaniji bilo par međunarodnih sudija, ali fudbalskih.
– Sredinom osamdesetih računari su bili nepoznanica za 99 odsto zaposlenih. Poneko je imao Komodor ili Spektrum. A rad na velikim računarima je bio privilegija samo mlađih naraštaja. Prelaskom u Energoprojekt-Energodatu sam prebačen u jedan od najlepših projekata onog doba: programer na projektu CAD/CAM. Mlada ekipa, željna znanja. Tada sam odradio fantastičan magistarski rad, pa odmah zatim i doktorski na temu onoga što sam radio na poslu – geometrijsko modeliranje. Tih godina, negde krajem 1985. se pojavio prvi PC računar onakvog kakvog ga danas znamo. Jedina razlika – nema diskova, monoromatski monitor, bez miša. Vrlo brzo se pojavila verzija sa ekranom u boji i diskom. Eto zgodne prilike da doktorski može da se radi i popodne kod kuće. Na poslu smo koristili Juniks operativni sistem, koji je kasnije postao osnova svih Epl računara. Za kućne računare je bio rezervisan MS DOS.
Iz Beča u Skoplje
– I taman sam završio izradu programa i napisao tekst kad se pojavio novi problem – raspad Jugoslavije 1992. To je zatvorilo Beogradski univerzitet na skoro godinu dana, pa umesto da rad branim 1991, branio sam ga maja 1992. Samo što sam odbranio disertaciju dobio sam dva poziva: prvi iz NASA, da pređem da radim kod njih jer im je bila interesantna tema mog doktorata. Drugi od vojnog odseka: “Zaduži opremu i čekaj poziv za Vukovar”. Sreća, taj poziv nikad nije stigao. U Američku svemirsku agenciju nisam otišao, a možda je trebalo. Jedino što sam uradio je bilo to da sam otišao iz Energodate, i osnovao privatnu računarsku firmu. U roku od dve godine, Tehnikom je postao najjača domaća firma, a moj zadatak je bio da pregovaram sa stranim kompanijama oko nabavke računara.
– Osnovali smo kompaniju u Beču, ali je svaki moj posao se završavao završavao posetom Skoplju kako bismo dobili dozvolu za legalni uvoz robe u ondašnju skraćenu Jugoslaviju. Pronašao sam preko interneta (moja firma ga je imala, a 90 odsto stanovnika u Srbiji nije) da Ujedinjene nacije u Skoplju izdaju dokument kojim potvrđuju da je računarska oprema – deo humanitarne pomoći! Isto kao i projekat za Irak “Hrana za naftu”, a u liste za hranu je spadalo sve i svašta, samo ne oružje.
– Naučio sam španski, jer mi je dozvolu davala Špankinja koja je sedela u Skoplju. Inače, svaki kamion je išao na granični prelaz Đeneral Janković, na Kosovu. Uvek smo imali strah da nas neko ne napadne. Tako bih otprilike jednom mesečno odlazio u selo Vevčani, pored Struge, na dan-dva odmora. Počeo sam da komuniciram sa meštanima, koje sam relativno malo poznavao, a onda mi je do ruku došla knjiga profesora Pavla Mitrevskog, gde sam video da je Mihajlo Pupin poreklom iz Vevčana. Ja znao da je rođen u Idvoru, ali sam se zainteresovao i saznao da je njegova čukunbaba Pupa došla iz Albanije u Vevčane. Kao i još desetak cincarskih porodica.
Čudesni Ohrid
– U narednim godinama sam napravio svoj rodoslov, anketirajući sada moje pokojne rođake i došao do zaključka da moja majka i Pupinovi preci vode od jednog zajedničkog. Naime, majčini rođaci su se doselili u Vevčane iz današnjeg praoslavnog gradića Korča, odakle su bili i dalji preci Mihajla Pupina. Negde jedanaesto koleno sa Pupinom. Što sam se više bavio Pupinom i Teslom, saznavao sam neverovatne podatke. Na primer, i deda Nikole Pašića je u Zaječar došao iz Moskopolja (gradić kome i Pupinova familija pripada). Ali i neverovatan podatak da je prvi Kolumbov kapetan broda bio poreklom sa Ohrida. Španci ga zovu Alonso de Oheda, ali je njegovo pravo ime Dragan Ohridski. Inače, Španci se hvale da je osvajanje američkog kontinenta bio prvi “startap” na svetu. Nije ni čudo što su ovde živeli mnogi poznati ljudi, kao vladika Nikolaj, Kosta Abrašević i mnogi drugi.
Dalji životni put me je vodio kroz IT sektor. Rad u jednoj od najvećih svetskih IKT analitičarskih kompanija Gartneru je ostavio poseban trag u mojoj biografiji. Biti korak ispred vremena i pratiti IT i tehnološke trendove – to postaje moj posao u prethodnih 13 godina.
– Rad u Gartneru me je odveo u najveće svetske kompanije. Mali broj sam lično posetio, u mnoge sam otišao preko čuvenih Gartnerovih izveštaja. Iz ovog perioda mi je u najlepšem sećanju ostao susret sa Majklom Delom, na jednom skupu u Kanu. Ja sam neku godinu pre susreta na srpski jezik preveo njegovu biografiju pod nazivom “Direktno iz Dela”. To sam mu napomenuo, nakon što sam se jedva probio do njega i presavio sam da sam iz Srbije. To je možda najveće ime koje sam sreo u poslovnom svetu.
U društvu sa legendama
– Najveći broj poznatih sam sreo u sportu. Najviše iz košarke. Boru Stankovića, bivšeg generalnog sekretara FIBA, pokojnog Ranka Žeravicu, Batu i Sašu Đorđevića, za koje sam razvio posebne statističke metode za analizu igrača ne samo naše već i protivničkih reprezentacija. Zajedno sa svojom najbližom porodicom (nas je desetak u IKT sektoru Beograda) napravili smo veb sajt koji prati uspehe i snagu ekipa i igrača na prvenstvima FIBA, Evroligi i Evrokupu. Usmeravam ljubitelje košarke na sajt njnjnj.mundobasket-stat.com, koji danas prate mnogi u svetu. Kao organizator memorijalnog košarkaškog turnira veterana “Dragiša Šarić” bio sam domaćin Ivi Daneuu, Petru Vilfanu, Nemanji Đuriću i mnogim legendama košarke. Jedan događaj sam zabeležio u specijalnom dodatku dnevnog lista “Politika”. Reč je o dodatku NIT (“Nauka i tehnologija”) koji je uređivao legendarni novinar “Politike” Stanko Stojiljković. Reč je o intervjuu sa najboljim sterlcem u istoriji svetske košarke kada su u pitanju i profesionalci i amateri – o Oskaru Šmitu. Iskopao da mu je baba po ocu rođena u Beogradu. Preko jednog drugara koji mu je komšija u Sao Paolu, napravio sam intervju pod naslovom “Good Shoot from Serbian Root”. Mano Santo, kako svi zovu Oskara, odmah se odazvao pozivu na intervju i potvrdio da mu je baba bila Beograđanka. Njeno prezime je bilo Marković (Brazilci su transkribovali u Markus).
– Ne volim da se slikam, ali čuvam fotografije sa pokojnim Ljubom Moljcem još iz studentskih dana, ali i sa takođe pokojnim Mićom Minimaksom, ali i Big Laletom. Koliko god da mi je trikova pokazao, ipak više volim kada ovaj majstor iluzije prevari moja čula. Iako se svi u prvi mah osetimo prevarenim, ipak nam je drago da nas neko vara, a da mu ne zameramo. To je i razlog što često pregledam veliku količinu video materijala gde su u glavnoj ulozi mađioničari iluzionisti.
Rad sa mladima
Rad sa mladima je veliki izazov. Ne samo kroz rad sa studentima na Univerzitetu Union “Nikola Tesla”, fakultetu za informacione tehnologije i inženjerstvo već i kroz saradnju sa učenicima Matematičke gimnazije iz Beograda. Bata Đorđević, Zoran Stanojević, Snežana Božić, Marko
Hinić, Aleksandra Drecun i Aleksandar Kavčić je samo deo ekipe koji pomaže telentima iz Matemetičke gimnazije preko fondacija Almagi, Kliker i Klikerčić.
Generacija Iks
– Moja porodica je poprilično specifična. Supruga, ja i troje odrasle dece smo svi u IKT sektoru. Oni su talentovani i rade moderne poslove. Često vodimo razgovore gde im skrećem pažnju da njihova Generacija Iks mora više pažnje da obrati na komunikaciju uživo. Društvene mreže ih vode u asocijalni način komunikacije. Oni nisu u problemu, ali mnogi njihovi drugari jesu.
Unučići kao izazov
– Dvoje unuka liče na moju decu u njihovom uzrastu. Nestašni su, ali ih mobilni telefoni mame magnetskom privlačnošću. Kada dođu kod nas moraju da se igraju igračkama, pa i ne traže mobilni telefon. Rad sa njima nam je poseban izazov, jer kada su naša deca rođena nije bilo ni Fejbuka, Tvitera, imejla, Jutjuba. Učimo ih da postoje na isti način kako smo i mi postojali.
