Žena toplog osmeha i plemenitih reči koje greju i ohrabruju dušu umela je na skoro majčinski način da prihvati novopristiglog učenika iz Srbije, pomalo istraumiranog novom školom i sredinom. On je Nikola Ivkovića i iz Konjina kod Lebana došao je u Padovu. Ona se zove Franćeska Vian i predaje u osnovnoj školi Briosko u ovom gradu na severu Italije.
Ovu nesvakidašnju priču život je ispisao u školi koja ima mnogo doseljeničke dece iz raznih krajeva sveta, ali ume da se nosi sa svim tim različitostima koje donose ti učenici. Prvi dani u novoj školi su veoma teški, ali tu je kulturni medijator koji đaku koji je tek došao predaje italijanski, koristeći i njegov maternji jezik. To mališanu i te kako olakšava i ublažava neprijatne situacije. Uprkos svemu tome, treba se izboriti sa svim izazovima koje život u tuđini nameće.
Pogled pun straha
Franćeska nikada neće zaboraviti dečakov preplašeni pogled kada ga je prozvala i predstavila čitavom odeljenju. On je ustao i zastrašeno gledao u nju. Za tili čas je shvatila da je život prema toj deci bio surov jer kad dođu u potpuno novi ambijent, već su isfrustirani, a tek kada stignu u tuđu zemlju, za njih počinje mučenje u pravom smislu te reči. Ko nije okusio tuđi hleb, ne zna šta je muka. Franćeska je imala iskustvo sa decom doseljenika jer u Italiji žive i rade predstavnici više od sto različitih nacija. To je realnost savremenog društva – multikulturalnost. Svi su prihvatili Nikolu sa velikom pažnjom i mnogo razumevanja. Nije bilo izuzetaka. Nikola je stigao zahvaljujući procesu spajanja porodice. Došao je kod majke, koja je već živela u Padovi i radila kao medicinska sestra u jednom staračkom domu.
– Nikada nisam bila u Srbiji, ali kao da i jesam posle divnog predstavljanja koje smo imali preko Nikole i profesorke Rade Rajić Ristić (dopisnice “Vesti”). Patnju i bol srpskog naroda sam upoznala iz Radinih usta, ona nam je održala nekoliko časova o istoriji i kulturi srpskog naroda, to su lekcije interkulture, kako ih mi zovemo – priča za “Vesti” Franćeska Vian.
Ističe da su i đaci sa njom podelili taj osećaj posebnosti i bili očarani melodičnošću srpskog jezika kada je Rada zbog Nikole čitala stihove i na srpskom.
– Srpski je lep, kao i svi slovenski jezici, nekako mekan. Učenike su najviše zainteresovale pesme protiv rata. Ispričala nam je kako se srpski narod pesmama opirao bombama i stajao na mostovima braneći ih od projektila iz vazduha. Herojski čin koji zaslužuje divljenje, a to je učenike fasciniralo i ostavilo na njih duboki utisak. Pesme su “zagolicale” njihovu radoznalost i osećaj za pravdu. Na snažan način su privukle njihovu pažnju. Nikada ih ranije nisam videla toliko zainteresovane za poeziju. Sami su došli do zaključka i čvrste odluke da za diplomski ispit iz italijanskog izaberu upravo Radine pesme. To je, što se kaže, bio presedan. Nikad ranije se nije desilo da se za diplomski rad izabere strani pisac, a da se zaobiđe italijanski književnik. Učenici su prepoznali vrednost tih stihova, njihovu svevremensku poruku, natopljenu humanizmom, ali i opomenom da se takve strahote nikada više nikome ne dese. U tim stihovima nema osude, oni su dirljiv lirski poziv na oproštaj i izmirenje – naglašava Franćeska.
Ukradeno detinjstvo
Oni su prepoznali poeziju koja u sebi ima koncept altruizma napretek, a to današnjem čoveku, u uslovima u kojima živimo, najviše treba.
– Svi smo mi gladni ljubavi prema čovečanstvu. Škola je kovačnica svakog čoveka, tu se formiraju i grade budući građani svakog društva, usmeravaju se na ispravne puteve. Dobijaju putokaz kroz život kako razaznati i razdvojiti dobro od lošeg, praviti ispravnu selekciju, u svoju korist. Mi nastavnici stvaramo buduće ljude i na nama je velika odgovornost – priča italijanska nastavnica.
Ističe da su svi u školi mnogo naučili od Nikole.
– Ispričao nam je o vremenu koje je sa još 12 osoba provodio u podrumu za vreme bombardovanja, o 78 dana ukradenog detinjstva. Sve nam je to izgledalo suludo, neverovatno da se dešava u srcu Evrope, na kraju 20. veka. Njegova patnja, patnja deteta od četiri godine, nas je, malo je reći, dirnula. Duboko nas je sve to potreslo. Kad se na sve dodaju stihovi o tom stradanju, dobije se celina bola jednog naroda, koji ume da pati u tišini, kako govore Radini stihovi. Kao da smo i mi bili sa njim 78 dana u skloništu. Moji italijanski učenici su shvatili koliko je njihovo detinjstvo bilo bezbrižno, kao u bajci. Oni su dugo o tome posle razgovarali međusobno i bili jako brižljivi prema Nikoli. On je na diplomskom ispitu iz italijanskog dobio jako visoku ocenu, jer je to zaslužio ne samo svojim trudom, već i svojom zrelošću. Bio je primetno zreliji od svojih vršnjaka. Ta generacija učenika mi je ostala u predivnom sećanju iako je prošlo ravno deset godina – kaže naša sagovornica.
Izazov je bio ne izoštriti potres napravljen emigracijom i odvajanjem od zavičaja, a istovremeno održati normalnim život u učionici.
– Upravo se u osmom razredu bavimo svetskim problemima, proučavamo dramatične događaje 20. veka. Počeli smo sa pesmama Rade Rajić Ristić, sjajne pesnikinje koju smo, na sreću, imali u našoj školi kao kulturnog medijatora (posrednika), osobu izvanrednog ljudskog kalibra. Njene pesme odvele su nas usred jugoslovenskog rata devedesetih godina, a potom i u strašno bombardovanje Srbije u proleće 1999. Osmi dva razred je u potpunoj tišini uživao slušajući Radu dok čita svoje stihove.
Zajednička patnja
Interesovanje je bilo ogromno.
– To nam je pomoglo da se poistovetomo sa sudbinom Nikole, četvorogodišnjeg “zatvorenika” u podrumu tokom 78 dana bombardovanja. Zahvaljujući Radinom posredovanju, Nikolina priča je mogla da postane zajedničko nasleđe, patnja i saosećanje razreda. Oni su samo zato što su bili udaljeni nekoliko stotina kilometara u tom periodu živeli spokojno, igrajući se u dvorištu. Verovatno su čuli potmule zvukove aviona koji su preletali italijansku teritoriju, ali u tom trenutku nisu razumeli značenje toga. Učenici su odabrali da nauče napamet, među onima što su postale njihov ispitni program, pesmu “Proleće 1999”, koja govori o “raketama koje su padale brže od prolećnih kiša” i “strahom oteranim oblacima” – priča Franćeska.
Empatija se pokazala kao poučno i nežno iskustvo za sve u školi.
– Pesnikinja je, osim što je čitala svoje pesme, sa mnogo emocija uspela da nam dočara iskustvo dečaka, koji je skakao noću kada bi čuo buku tramvaja, koji prolazi ulicom Tiziano Aspetti u Padovi. Probudila bi ga ta jer je i dalje živeo u strahu od bombi. On je u Srbiji stanovao između železničke pruge i kasarne, a taj deo oko njegove kuće bio je potpuno izrovan. Ispričao nam je da je blizu njegovog skrovišta pogođen čak i most, a i voz koji je prolazio u tom momentu, pa je “prepolovljen” visio u vazduhu. Narednih godina dugo sam tražila tu sliku na internetu, ali je nikada nisam pronašla, kao da su želeli sve to prebrzo da sahrane. Kad smo videli tu sliku, pesnikinja mi je samo šapnula da se taj most nalazi u blizini Nikoline kuće, a to čak ni on nije znao. Tišinu je zamenilo zaprepašćenje zbog ove tragične okolnosti. Bombe su pogodile voz dok je bio u pokretu. Tužne okolnosti: voz koji su bombe pogodile dok je bio u pokretu. Vratili smo u to doba i “pravili društvo” Nikoli dok je prestrašen sedeo u podrumu. Rada je prevazišla predavanje o određenim i neodređenim članovima u italijanskom jeziku i brzo je shvatila stvarne potrebe naše dece. Znala je da govori o onome što je zaista važno za njihov život, rečima koje su pravo blago. Bila je svedok integracije zajedno sa nama, izvan njenog institucionalnog zadatka. Svaka promena tokom razvoja dece mora da se odvija na najvedriji način i prebrodi zajedničkim snagama. Svi smo različiti i svi isti. Svi smo pod istom nebom. Ovo je škola koja nas motiviše da se sa svešću i hrabrošću suočimo sa našim sutra – završava ova plementita profesorka nesvakidašnju priču o Nikoli i ostalim đacima koji su naučili najznačajniju lekciju o životu.
Moć dostojanstva i hrabrosti
Ta generacija je, kaže Franćeska Vian, obeležila njen pedagoški rad.
– Svojom posebnošću i zanimanjem za interkulturu i za drugu narode, u ovom slučaju, za srpski narod. I ja sam od njih nešto naučila, a ne samo oni od mene i na tome im hvala. Svi smo shvatili, zahvaljujući Nikolinoj životnoj priči, dubinu patnje jednog naroda, ali i moć dostojanstva i hrabrosti. Samo odvažni mogu da stoje na mostu u iščekivanju najgoreg i da prkosno pevaju, pokazujući nesalomiv duh. Do septembra 2009. nisam imala priliku da upoznam i sretnem ljude iz Srbije. Učenike koji su dolaze izdaleka treba dočekati mirno i sa poštovanjem njihovih potreba. Mi nastavnici decu dočekujemo sa mnogo posvećenosti. Jedno od mojih najuspešnijih iskustava je školska karijera Nikole Ivakovića. Po uzrastu je već premašio osmi razred, ali smo ga ipak tu stavili sa još trojicom stranih učenika, takođe starijih od drugova iz odeljenja.
Radine pesme za diplomski ispit!
Franćeska nikada neće zaboraviti kako su joj se učenici obratili ozbiljnim tonom, tražeći da pesme Rade Rajić Ristić budu tema njihovog diplomskog iz italijanskog jezika.
– Kazali su mi da je to prava poezija, a ne “spisi nekog Uga Foskola, kojeg vi, profesorka, nastavljate da predlažete”. Morala sam da se složim sa njima. Učenje ove pesme napamet, prepuštanje njenim ritmovima koji su zaokupili našu maštu, približilo nas je Nikoli. Đaci su na blizak način da upoznaju tugu i bol 20. veka. To je teško poglavlje istorije u kome je i Italija učestvovala. Ono je izašlo sa stranica knjige i postalo kulturno i ljudsko nasleđe svakog od nas. Efikasnije predavanje o miru nismo mogli da imamo. U isto vreme, solidarnost je Nikoli olakšala zagrljaj s Italijom. Trudio se, posvetio učenju i osmi razred je završio sa sedmicom. Nije bilo nimalo lako postići ovaj uspeh. Nikola je u septembru došao iz druge zemlje i imao je malo vremena da “odigra svoju utakmicu” s italijanskim jezikom do ispita.
Kulturno blago na Kosovu
– Mnogo smo saznali o srednjovekovnoj Srbiji. Pokazala nam je i knjige sa manastirima, kulturno bogatstvo koje se nalazi na Kosovu. Mnogo podataka i detalja kojih u našim knjigama nema. Učenici osmog razreda su bili opčinjeni tim izlaganjem, a kasnije je usledio i književni susret. Rada je predstavila svoje dvojezične zbirke stihova, koje nam je čitala i na srpskom jeziku zbog Nikole, jer on nije razumeo italijanski. Tako smo imali prilike da čujemo i živ srpski jezik. To pamtim kao poseban doživljaj i uživanje – priča sagovornica “Vesti”.
