U Italiji se pandemija COVID-19 virusa polako stišava, ali ova zemlja je i dalje u samom vrhu i po broju obolelih i umrlih od ove boljke. Među zdravstvenim radnicima koji su svakodnevno na “prvoj liniji fronta” i brinu o obolelima je i 24-godišnja Nikolina Đorđević koja je u medicinski skafander ušla samo nekoliko nedelja pošto je diplomirala na Universita degli studi di Trieste – fakultetu u Trstu, i to sa najvišim ocenama.
– Fakultet sam upisala 2016, a 23. aprila sam diplomirala. Međutim, dve nedelje pre nego što sam primila diplomu pozvali su me iz glavne bolnice u Trstu i ponudili da radim kao medicinska sestra naredna tri meseca, od 4. maja do 4. avgusta. Rečeno mi je da bih radila u jednoj od četiri ambulante i poziv sam prihvatila bez razmišljanja. Već prvog radnog dana sam saznala da neću raditi samo u ambulanti, već i u jednom posebno bloku preuređenom za 120 hospitalizovanih pacijenata, pozitivnih na COVID-19.
“Put na Mesec”
Nije imala pojma šta je očekuje, ali joj je sve postalo jasno kada su koleginice počele da joj spremaju radnu torbu sa dva kompleta zaštitne opreme: skafander, kapa, jednokratne navlake do kolena za obuću, tri para rukavica, maska, vizir.
– Kasnije sam saznala da su ta dva kompleta neophodna zato što zaštita u jednom traje samo četiri sata, a smene su sedam-osam časova, pa se posle tri i po sata izlazi iz kovid centra da bi se jedan zamenio drugim kompletom – priča Nikolina, inače rođena Cetinjanka koja se roditeljima obrela u Vićenci 2005. godine, bez ijedne reči italijanskog.
Ipak, brzo je savladala jezik, a zatim i odlučila da se usavrši u oblasti koja ju je uvek privlačila – zdravstvo. Priznaje da nije očekivala da će direktno iz školske klupe na posao, a posebno ne tokom najveće pandemije u novijoj istoriji sveta.
– Od početka sam imala ogromnu podršku roditelja. Kada sam im saopštila gde ću raditi nisu se bunili, već su mi samo rekli: “Čuvaj se!”
Nikolina Đorđević kaže da kovid centar u kome radi ima četiri sprata, a da je na prvom, gde radi, smešteno tridesetak pacijenata sa lakšim i nešto težim simptomima korona virusa.
– Prvi radni dan sam provela sa koleginicom koja mi je pokazivala šta i kako treba da radim. Uglavnom su to stariji pacijenti, stariji od 65 godina. Neki imaju samo sporadičan kašalj, drugi blaga gušenja i temperature, ali svi shvataju ozbiljnost situacije i, verovali ili ne, pokušavaju da nas rasterete i razvedre kad god je to moguće. Već je postala praksa da kada uđemo obučene u skafandere pitaju jesmo li se to spremile “na put na Mesec”.
Nikolina kaže da je osoblje u ovom delu bolnice svedeno na minimum, te da su na odeljenju samo jedan doktor, jedna medicinska sestra i tri negovateljice.
Dirljive scene
Ona se brzo privikla na rutinu koja je postala njena svakodnevica. To znači pažljivo oblačenje zaštitne opreme, a zatim obilazak pacijenata, merenje pritiska i temperature, deljenje terapije, 15-minutne fizikalne vežbe i ono što je svakodnevno i oraspoloži i rastuži.
– Svakog dana, tačno u podne, u trajanju od pola časa je vreme za video pozive porodica sa obolelim muževima, ženama, decom ili unučićima. Posete su i dalje zabranjene, pa su im jedini kontakt tableti i telefoni. Suze mi krenu kada mi se ti stariji ljudi požale kako se veza prekinula ne shvatajući da su im to zapravo sinovi ili unuci prekinuli vezu jer se previše rastuže da bi nastavili razgovor.
Jedan od najtužnijih trenutaka koje je doživela odigrao se početkom ove nedelje kada je ženu koja je obolela od Alchajmera pozvala kćerka.
– Čim je telefon zazvonio otrčala sam do Marije i okrenula ekran kako bi videla svoju kćerku. Ova starica je u rukama držala lutku za koju veruje da je njena devojčica koju je upravo rodila i kada sam joj pokazala kćerku i rekla “Marija, vidi ko je, to je tvoja kćerka”, ona je samo okrenula glavu. Kćerka je uporno pitala kako je, ima li šta novo, ali Marija je uporno gurala telefon od sebe. Pokušavala sam da je vratim bar nakratko u realnost, ali nisam uspela. Obe smo zaplakale. Njena kćerka je rekla da će pokušati sledeći put da se čuje sa majkom – priča Nikolina Đorđević.
Poručuje da će pomagati bolesnima od COVID-19 virusa sve dok bude bilo potrebno.
– Nema predaje. Volela bih kada sve ovo prođe da upoznam neke od tih pacijenata, jer me ne znaju. Ne znaju da imam pege na licu, razmak između sekutića i da im poručim da sam ih svaki dan lečila i osmehom i verom da će pobediti ovu bolest – poručuje na kraju razgovora ova mlada medicinska sestra.
Ljubav preko folklora
Nikolina Đorđević u Trstu živi sa Stefanom Marjanovićem, studentom šeste godine stomatologije koji je takođe na početku COVID-19 radio u ambulanti fakulteta, a onda su morali da zatvore ordinaciju.
– Upoznali smo se preko folklora. U Valdanju je 2012. godine osnovana SKZ “Sveti Sava” sa folklornom sekcijom u koju smo se odmah upisale sestra i ja. Tako sam i upoznavala i nove prijatelje, a među njima i Stefana. Upoznali smo se 2013. na jednom od nastupa gde nam je Stefan pozajmio neke delove nošnje koji su pripadali KUD Sloga iz Vićence za koji je on nastupao. Već smo pet godina zajedno i lepo nam je. Još ne razmišljamo o braku, ali nikada ne reci nikad – smeje se Nikolina.
Stefan Marjanović je inače jedan od igrača koji su oduševili “Žikinim kolom protiv korone”, tako što su folkloraši iz više kulturno-umetničkih društava, svaki u svom domu, odigrali kolo, a zatim od svega napravili prelep spot.
Dete iz “mješovitog braka”
Nikolina Đorđević kaže da potiče iz “mješovitog braka”, tako što je otac Zoran rodom iz Lebana kod Leskovca, a majka Branka iz Banjana kod Nikšića.
– Roditelji su se upoznali u Herceg Novom gde je otac radio u Vojsci. Onda je 2000. moj hrabri tajo krenuo za Italiju, za boljim životom. Zaposlio se u Valdanju, u provinciji Vićenca, a posle pet godina priključili smo mu se i majka, sestra Aleksandra i ja. U tom “vakuumu” oca nisam videla tri godine, sve dok nije dobio dozvolu boravka – priča naša sagovornica.
