Mnogi tvrde da Srbija ima bogato gastronomsko nasleđe, tradicionalna jela i način pripreme kao i bezbroj starih recepata uz lokalne specifičnosti i navike u ishrani te da sve to predstavlja nematerijalno kulturno nasleđe. Međutim, ima i onih koji negiraju da postoji nešto tako posebno što bi moglo da se nazove srpska kuhinja te da je naša kuhinja, zapravo, samo mešavina turske, austrougarske, nemačke, grčke i drugih balkanskih kuhinja. Kao primer daju, po tom pitanju, “najšareniju” Bačku, jedno od tri srca Vojvodine, gde su najbrojniji Srbi, pa Mađari, Slovaci, Hrvati, Bunjevci, Rusini, Nemci…
– Svi oni su vremenom zavoleli ovu ravnicu i njenu kuhinju, postali dobri susedi koji razmenjuju recepte i “kradu” jedni od drugih veštinu kuvanja, što se osvedoči na jednom ili drugom Božiću, Uskrsu, slavama i imendanima – kaže za “Vesti” Dejan Zagorac, istraživač Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka Srbije, koji se više od 10 godina bavi izučavanjem nematerijalne gastronomske baštine naše zemlje.
Slično je i u Banatu gde, ističe Dejan, jedan narod od drugog pozajmljuje jela, pa Srbi jedu mađarski perkelt, Mađari mamaljigu (kačamak), a Rumuni piju šljivovicu.
– Tamo su poznati i slovački, češki, makedonski, bugarski i specijaliteti Srba doseljenih iz Dalmacije, Like, Bosne, Hercegovine ili Crne Gore i drugih naroda koji ovde žive – dodaje naš sagovornik.
Osvrćući se samo na Vojvodinu, on potvrđuje činjenicu da srpska kuhinja jeste mešavina različitih uticaja, kao i to da nije dostigla svetsku prepoznatljivost kao, italijanska, francuska, kineska ili indijska. Ali…
– Upravo ta izmešanost na relativno malom prostoru, obogaćena lokalnim specifičnostima i navikama, autohtonim vrstama životinja i biljaka, ta posvećenost i upornost u očuvanju starih recepata, ono su što čini našu kuhinju drugačijom i, ipak, originalnom. Takođe, naša gostoljubivost, preterivanja u količini hrane, posebno mesa, naše kafane sa toplom atmosferom, vina i rakije i zdravice, običaj da zajedno kuvamo riblje čorbe i pečemo roštilj, sve to čini jednu prepoznatljivu celinu, koja se toliko dopada gostima iz drugih zemalja – smatra naš sagovornik.
Zagorac napominje da je Šumadija manje bila podložna uticajima, pa se za njenu kuhinju može reći da je najautentičnija srpska. Sa njim se slaže istoričarka umetnosti Sonja Milićević.
– Kada se bogatstvu različitosti srpske kuhinje dodaju navike i običaji, kao i tradicionalna znanja i veštine u vezi sa pripremom i posluživanjem hrane, onda to srpskim jelima daje izgled i ukus svojstven samo njima, a srpsku kuhinju čini specifičnom – objašnjava Sonja uz napomenu da svaki kraj naše zemlje ima svoje lokalne posebnosti, u smislu prevage određenih vrsta jela (više zastupljena testa, mlečnih proizvoda, mesa – suvog, prerađenog, pečenog ili roštiljskog), ali da nijedna nije “posebnija” u odnosu na kuhinju nekog drugog mesta. Upravo jedinstvo različitosti čini srpsku kuhinju posebnom – ističe Milićevićeva.
Preuzimanje recepata
Sonja Milićević kaže da je veoma važno kako tumačimo pojam autentičnosti kuhinje.
– Ukoliko pod tim podrazumevamo samoniklost, u smislu da je srpska kuhinja izvorna i da predstavlja zbir jela koja nisu nastala podražavanjem ili ugledanjem na jela drugih kuhinja, onda je ne možemo smatrati autentičnom. Ali, ako podrazumevano verodostojnost, u smislu dosledne varijantnosti u recepturi i pripremi određenih jela preuzetih iz kuhinja drugih naroda, kao i dug vremenski period u kome se ona tradicionalno priprema, onda srpska kuhinja jeste autentična – objašnjava istoričarka umetnosti koja, istražujući i beležeći materijalno i nematerijalno nasleđe, radi i na očuvanju kulturne baštine. Tako je i nastala publikacija “Raška kuvarica”, čiji je urednik.
Čuvajmo baštinu
Gastronomija je neodvojivi deo nematerijalne kulturne baštine jedne zemlje, kao jezik, običaji, legende, i njeno očuvanje je važan zadatak društva i države.
– Bez zabeleženih gastro-navika i recepata, odnosno bez volje građana, lokalnih samouprava i turističkih organizacija i bez restorana koji će pripremati tradicionalna jela, bilo bi teško formiranje potpunog nacionalnog identiteta. Svesni svoje gastronomske baštine možemo da damo podsticaj za razvoj privrede u zemlji, ali i pružimo doprinos obogaćivanju svetskog kulturnog nasleđa – navodi Dejan Zagorac.
Deo nasleđa Srbije su i manifestacije na kojoj se prezentuju specijaliteti iz različitih krajeva, od Kurmanijade, Roštiljade, Belmužijade i Kupusijade preko pršutijada, kulenijada, kobasicijada, slaninijada, jagnjijada do štrudlijada.
