Daleko od njegovog Konjica i Hercegovine, u zapadnom delu Sidneja, “Vesti” su se srele sa srpskim mučenikom iz poslednjeg rata Spasojom Miljevićem koji je, kako kaže, pukim slučajem ostao živ, što je iznenadilo i jednog od njegovih mučitelja sa kojim se sastao oči u oči u prostorijama sudnice Haškog tribunala.
– Kad me je video na mestu svedoka, moj mučitelj je od muke gurnuo tri prsta u usta i snažno ih zagrizao. U momentu se ukočio i suđenje je bilo prekinuto dok se nije pribrao – reči su Spasoja.
Formiranje logora u Čelebićima proisteklo je nakon vojnih akcija muslimanskih i hrvatskih snaga, koje su jedinstveno delovale na tome području. Nakon pada srpskih sela, u jednom od njih – Viništu, živeo je Spasoja. Nastao je problem gde i kako smestiti toliki broj uglavnom nepoželjnih svedoka granatiranja srpskih sela. Izabrano je mesto – jedan hangar JNA u koji su dovođeni srpski civili iz napadnutih sela u opštini Konjic. Većina zarobljenika bili su srpski muškarci, koji su zarobljeni ili su se predali tokom okupacije sela. Kroz pomenuti logor je prošlo oko 700 srpskih zatvorenika.
– Mene su odveli od kuće 23. maja 1992. u mojoj 23. godini. Toga dana, zajedno sa desetak Srba iz našega sela Vinište, među kojima je bio i moj otac, odveli su nas do motela u Konjicu. Posle nečije intervencije nisu nas tu zadržali već su nas, navodno radi naše bezbednosti, prebacili u muslimansko selo Homolje u kojem smo bili smešteni u kuću jednog dobronamernog muslimana. Učinilo nam se u tim momentima da nećemo imati većih problema jer smo susretali i korektne ljude. Ali, ne zadugo. Moga tetka, mene i još nekoliko ljudi odvodi policija u Čelebiće, u taj hangar, u kojem smo zatekli još ljudi iz srpskih sela iz okoline – priča Miljević u ispovesti za “Vesti”.
Spasoja nastavlja:
– Odveli su me potom u neki objekat, gde su bili uniformisani ljudi njihovih snaga. Počela su i nekakva ispitivanja, uz batinanja do gubitka svesti. Batine su bile stravične. Tukli su me palicama sačinjenim od električnih kablova i svime što su imali na raspolaganju. Imao sam osećaj da mi je glava postala četvrtastog oblika…
Zauvek je zapamtio svog mučitelja.
– Na Petrovdan 1992. godine moj mučitelj Esad Landžo, koji tek štoi je napunio 18 godina, izveo me ispred hangara, nabio mi gas-masku na glavu, a zatim odveo stotinak metara dalje. Tu je, prethodno založivši vatru, na njoj ugrejao nož dužine sečiva od oko dvadesetak centimetara i njime počeo da me ubada po rukama. Bolovi su bili nepodnošljivi, pogotovo što sam na glavi imao tu masku, pa nisam mogao normalno da dišem, niti su se čuli moji krici. Potom je uzeo komad lanca dužine oko pola metra i njime me tukao po vratu. Ti udarci su bili jaki, ali bol na spaljenim rukama je bio jači… Imao sam osećaj da mi se tkivo odvaja od kostiju. Nastavio je zatim ritual sa ugrejanim nožem, ali ovoga puta po mojim nogama. To njegovo zlostavljanje nada mnom nemoćnim posmatrala su deca koja su čuvala stoku iza ograde. Video sam devojčice koje su okretale glavu da ne gledaju te scene, a zatim su se i udaljile… Istog dana, naš mučitelj je izveo i Duška Bendžu, polio ga benzinom i zapalio…
Godinama kasnije, dva puta je bio u rodnom kraju.
– Posle mog svedočenja u Hagu nikad više nisam video nikog od mojih mučitelja.
Na našu konstataciju da se fizički dobro drži, Spasoja nam pokazuje vidljive ožiljke na telu i odgovara.
– Težina te torture je veća u psihi. Sanjam mučenja i mučitelje… Kad bi Bog dao da to prestane – kaže Spasoja Miljević.
Strahovite batine
Miljević kaže da je nakon pada sela Bradina u zatočeništvo dovedeno još naših ljudi.
– Strahovito su ih batinali. Jedan sužanj je, verovatno u rastrojstvu, počeo da beži i tu su pucali u njega… Kasnije sam prebačen u hangar broj 6 gde nas je bilo dosta, hrana je bila očajna i sa vrlo malo hleba. Smislili su specijalan način mučenja – tri dana nam nisu davali nikakvu hranu niti vodu, a zatim bi nam doneli hranu i terali nas da sve pojedemo, što je rezultiralo stomačnim problemima.
