Napustili smo mi Košare, ali Košare ni posle 20 godina nisu napustile nas ratnike! Ja još sanjam pakao Košara, čujem jauke i vidim slike mojih ranjenih i mrtvih saboraca, kaže u ispovesti za “Vesti” heroj sa Košara Nenad Stanić iz Atenice kod Čačka.
Nenad ni u najcrnjim svojim razmišljanjima o životu nije mogao da zamisli kakav će pakao da im donesu krvavi ratni događaji koji su pratili rasparčavanje Jugoslavije. Deo te ratne priče, a posebno ratne epopeje na karauli Košare jeste i Nenad Stanić koji i posle dve decenije nije zaboravio ni jedan detalj tih borbi, ali ni onoga šta se sa herojima sa Košara dešavalo nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma .
– Moje je razmišljanje bilo da prvo odslužim vojni rok, kakav je bio običaj, pa da onda razmišljam o tome šta ću i kako ću dalje u životu. Međutim, nije uvek onako kako bismo želeli. Vojni rok sam služio u Tuzli, u kasarni Husinska buna, gde sam osetio i prvi miris baruta. Uprkos dogovoru sa vlastima Tuzle da se 92. motorizovana brigada JNA iz kasarne 15. maja 1992. povuče mirno sa oko 200 motornih vozila i oko 600 oficira i vojnika, među kojima sam bio i ja, došlo je do mučkog napada na kolonu JNA i tom prilikom su muslimanske snage, mada je među njima bilo i Hrvata, pa i Srba, zverski ubile oko 80 vojnika i starešina. Ja sam tada imao sreće jer sam kasarnu napustio u koloni pre ove koja je napadnuta. I danas me muči činjenica da o ovom zločinu i pravom masakru niko nije odgovarao. Prava reč za ono što se desilo u Tuzli jeste masakr jer su se napadači na kolonu JNA iživljavali nad vojnicima koji su bili dečaci. Tada nisam mogao da shvatim da u Tuzli može da se izrodi tolika mržnja da ranjene vojnike ubijaju motkama, kolju ih noževima pored kontejnera gde su pokušavali da se sakriju, da ih spaljuju i da za to niko nije odgovarao.
Bombe od jedne tone
– Nakon onoga što sam doživeo u Tuzli, a i drugih ratnih dejstava u kojima su stradali Srbi, nije mi bilo teško da se 1999. sa grupom starijih i mlađih Čačana, među kojima je bio i moj rođeni brat Dejan, prijavim u dobrovoljce. Spisak smo poslali Vojnom odseku i ubrzo smo pozvani da se javimo u Bubanj potok, potom u selo Brestovac kod Doljevca, a odatle u po zlu čuveno selo Junik, nedaleko od karaule Košare. Tamo smo stigli između 11. i 12. aprila, a već 14. aprila smo primili borbu terorista. Karaulu je tada branilo svega 130 vojnika i oficira i to herojski. Našim dolaskom spasli smo, u to sam siguran, mnoge živote naših vojnika.
– Tih 130 boraca na Košarama koje smo zatekli na položajima su, zapravo, bili više od heroja. Tek kasnije sam saznao da je karaulu branilo ukupno nas 250 do 300 vojnika i starešina, pre nas samo njih 130. Nasuprot nama bilo je više od 3.000 boraca OVK, vojnika Albanije, mudžahedina, plaćenika iz Nemačke, Francuske i SAS-ovaca. Posebna opasnost je pretila od veoma obučenih snajperista i veoma preciznih minobacačkih projektila velikog kalibra koje su ispaljivali, očigledno, veoma obučeni vojnici. Ipak, najveća opasnost nam je pretila od avijacije NATO koja nas je neprestano bombardovala, a strateški bombarderi su izbacivali bombe teške i po jednu tonu! Kako izgleda i kako se oseća vojnik kada naleće bombarder praćen lovcima, uglavnom F-35, teško je rečima opisati. No, i u takvim situacijama imali smo pripremljene taktike za zavaravanje avijacije i to nas je u mnogim slučajevima spaslo jer su gađali i pogađali lažne ciljeve koje smo im mi ponudili. Istina je i da su u dva-tri navrata po nama dejstvovali iz svih oružja i helikopteri apač, ali su se oni, posle našeg odgovora, brzo povukli i više se nisu pojavili. Kako su apači prošli, to najbolje znaju oni koji su ih poslali iz prostora Albanije i još brže povukli iz ratnih operacija jer su shvatili da smo bili spremni i za takvu vrstu ratovanja.
– Među starešinama i vojnicima, neki od njih su poginuli, a neki ranjeni, bilo je i Mađara, Goranaca, Bošnjaka, Roma, Makedonaca, ali i doborovljaca iz Rusije, Grčke, Bugarske… U tim trenucima niko nikoga nije pitao ko je odakle i koje je vere, već smo nastojali da izvršimo zadatak odbrane zemlje i da pomažemo jedni drugima. Doprinos dobrovoljaca i naših ratnih drugova iz inostranstva bio je veoma veliki jer su bili ratnici velikog srca. Prisustvo ruskih dobrovoljaca među kojima su bili Tolja Lebledov, Vulah, Albert Aldijev, ali i dobrovoljaca u borbi srpskog naroda za nas je bilo od velike važnosti i veliki podstrek da istrajemo na Košarama ili da svi izginemo. Od svih boraca na Košarama zabeležen je samo jedan slučaj da je vojnika, i to dobrovoljca, uhvatila panika i to se manifestovalo tako što smo primetili bledilo na njegovom licu, znojenje, povraćanje i napad panike. Odmah smo ga vratili u pozadinu, iako je i u takvom stanju i izričitoj naredbi odbijao da se povuče sa borbene linije.
Malo vremena za strah
– Ako nam je za utehu, u odbrani Košara poginulo je višestruko manje naših vojnika u odnosu na teroriste, ali svaki život je vredan pomena. I danas, posle 20 godina, duša mi plače na samu pomisao na moje izginule saborce među kojima su bili Josip Sič iz Subotice, Krunisalav Ivanković, Branislav Negić, potporučnik Predrag Leovac… Tela nekih od njih smo uspeli da izvučemo, posmrtni ostaci nekolicine njih su izvučena kasnije, ali, nažalost, neki su zauvek ostali na tom delu Srbije natopljene krvlju i olovom.
– Za mene je najteža bila pogibija Predraga Bojovića iz Zablače kod Čačka. Predrag je bio teško ranjen i dozivao nas je da mu pomognemo, ali, nažalost, zbog mesta gde je ležao ranjen i gde je od zadobijenih rana preminuo bilo je nemoguće njegovo izvlačenja. I danas kada zatvorim oči čujem glas koji doziva u pomoć… Tako će, siguran sam, biti dok sam živ. Bilo je i vojnika kojima su granate i avionske bombe raznele glavu, otkinule ruku, nogu… To su slike koje nikada ne blede.
– Kada sam pomenuo dobrovoljca koji je izgubio prisebnost pred jedan od napada iz pravca Albanije, moram da napomenem da lažu svi koji danas govore da se nisu plašili. Prirodno je da se čovek plaši smrti, ja sam se plašio i za život mog brata Dejana koji je bio na položaju nedaleko od mene, plašio sam se za živote mojih saboraca, mogućnosti da budem zarobljen, da ne ostanem bez municije… Ali, svi ti strahovi prestaju onog trenutka kada počne borba. Kako su napadi na naše položaje bili u talasima, iskren da budem, bilo je malo vremena za strah. Međutim, taj neispoljeni strah, slike poginulih saboraca od kojih su neki bili bez glave, stalna tenzija akumulirali su se u meni, zbog čega danas, kao i drugi koji su bili sa mnom, imam ozbiljne zdravstvene probleme.
– U jednom minobacačkom napadu geler granate me pogodio u ruku, a dva veća komada granate u grudi i leđa. U tom trenutku, iskren da budem, osećao sam toliki mir da se to rečima ne može opistati. Usledilo je dugotrajno lečenje u bolnicama u Prištini, Nišu i Beogradu i rane na telu su zacelile, ali one u duši nikada neće.
Zahtev ratnika
– Kada se potpisivanjem Kumanovskog sporazuma završila agresija NATO i rat koji, tvrdim, nismo izgubili, za nas ratnike počela je druga borba. Jer, dok su trajale borbe za mnoge u Srbiji, a posebno za brojne nevladine organizacije, pa i medije, mi smo bili “one budale sa ratišta”. Posle 5. oktobra, u vreme DOS-a, a posebno u vreme vladavine Demokratske stranke, bili smo potpuno anatemisani, “one budale sa ratišta i zločinci”. Danas je situacija dosta drugačija te smo “budale sa ratišta i heroji”. Ali to što se danas odnos prema nama menja u pozitivnom smislu tek je početak onoga što hoćemo, a to je, pre svega, poštovanje prema nama koji smo krvarili i dali živote za Srbiju.
– Heroji sa Košara, Paštrika i svih drugh ratišta zahtevaju od države da Vidovdan bude proglašen za državni praznik i Dan veterana Srbije, jer je to datum kada Srpska pravoslavna crkva daje pomen svim izginulim ratnicima od Kosovskog boja do danas. Mi u Čačku smo Vidovdan već proglasili Danom veterana Srbije u nameri da se Srbi tog dana sećaju svih heroja iz minulih vremena, ali i da iskažu poštovanje borcima iz poslednjih ratova. Zahtev da se Vidovdan proglasi državnim praznikom poslali smo ministru vojnom još 24. novembra 2017. i to sa izričitom napomenom da odluka po našem predlogu uđe u Zakon o boračko invalidskoj zaštiti. Tražimo bezvremensko ograničenje za lečenje ratnika koji su oboleli od post-ratnih psihičkih poremećaja, od kojih se i ja već odavno lečim. Bezbroj je primera raznih simptoma i dijagnoza na osnovu kojih se vrlo lako može utvrditi da učesnici ratova žive sa svojim post-ratnim poremećajima, zdravstvenim tegobama, odnosno sa bolestima koje su u direktnoj vezi sa učešćem u ratovima. Na ovaj način bilo bi obezbeđeno lečenje u državnim zdravstvenim ustanovama, jer trenutno stanje je, zapravo, višegodišnja diskriminacija prema učesnicima ratova devedesetih godina prošlog veka. Naravno, tražimo nacionalne mesečne penzije za ratne veterane, ratne vojne invalide i porodice poginulih boraca, ali bez dezertera. Kao model za određivanje penzija za učesnike ratova, a to je već odavno praksa u zemljama bivše Jugoslavije, može se uzeti primer nacionalnih peznija za zaslužne sportiste u Srbiji. Svaki uspeh srpskih sportista treba nagraditi, ali zbog čega se onda ne vrednuje i uspeh srpskih boraca koji su u tim ratovima dali živote, ono najdragocenije što su imali. Takođe, zahtevamo formiranje Boračkog ministarstva. Tim aktom država bi pokazala da ima želju da se bavi problemima učesnika ratova. Ministra bi birali borci, a jedini preduslov za kandidata bio bi da je i sam učestvovao u ratu. Naravno, očekujemo da svi naši predlozi budu sastavni deo Zakona o boračko-invalidskoj zaštiti. U protivnom, ukoliko naši zahtevi ne budu ozakonjeni na pravi način, onda država može da očekuje da se vidimo na protestima u Beogradu.
Samo “Vesti” bile korektne
– Posle rata smo bili potpuno anatemisani od svih, pa i od medija. Osim, moram to da istaknem, od frankfurtskih “Vesti” koje su veoma korektno izveštavale o nama ratnicima i problemima s kojima se suočavamo. Zahvaljujući “Vestima” imamo punu podršku naše dijaspore, a nije tajna da su zahvaljujući “Vestima” mnogi heroji i invalidi rata dobili krov nad glavom i finansijski su pomagani, što nije uradio, ili nije smeo da uradi nijedan medij u Srbiji. Na kraju, nameće se pitanje zbog čega je bilo potrebno da prođe 20 godina da nas država i mediji prihvate kao heroje, što i jesmo.
Ušao u pesmu
– U javnosti je malo poznato, ali među ratnicima sa Košara svakako jeste, da je himna nas boraca bila “Vila sa Košara”. Reči te himne su posvećene meni, a himnu je napisao moj prijatelj Neven Milaković iz Bara. Eto, ušao sam i u pesmu i to ne baš bilo koju, nego u pesmu koja je postala himna svih nas koji smo branili i odbranili Košare. Da, i odbranili!!
Život u bedi
– Mislio sam da je ono što se dešavalo sa srpskim herojima i invalidima posle Prvog svetskog rata nešto što ne može da se ponovi. Međutim, prevario sam se, jer se i nama, borcima iz poslednjih ratova, ponovilo isto! Jednostavno, bili smo zabranjena tema. Od završetka ratova mnogi borci žive u bedi i besparici, mnogima su se zbog loše socijalne situacije raspali brakovi, nekoliko boraca se spalilo, a na desetine naših ratnih drugova je izvršilo samoubistvo. Drugi su u znak protesta sebi zakucavali eksere u ruke… Mnogima je isključena struja i žive u mraku, ali sve dosad sve to je prolazilo kao kratka vest i bez reakcije države. E, sada je došlo vreme da se država oduži jer smo mi bili dobri sinovi Srbije, a Srbija se dosad prema nama ponašala kao maćeha prema ružnim pastorcima koje treba sakriti od javnosti i koji su dobri samo za prolivanje sopstvene krvi. Prema ratnicima poslednjih ratova, a posebno prema junacima sa Košara i Paštrika, u poslednjih dvadeset godina činjena je velika nepravda, ali ja bih opet, ako bi tebalo, kao i pre 20 godina, sebe stavio u spisak dobrovoljaca!
