U osnovnoj školi učitelj koji je zamenjivao učiteljicu izveo je Tanasija pred ostalu decu da im pokaže kako izgleda potomak državnih neprijatelja, od čukundeda i Uzun Stojana koji je bunu dizao s Karađorđem, preko pradede Taska Uzunovića, čije ime nosi, a koji je vojevao pod Milanom Obrenovićem, oslobađajući srpske zemlje sve do Niša, do dede po stricu Nikole koji je bio predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije i narodni poslanik kao kandidat Radikalne stranke, odlikovan Legijom časti.
Kad je kralj Aleksandar ubijen u Marseju, njemu je pripala čast da otvori kraljev testament. Komunisti su ga iz vile na Dedinju iselili u baštovansku kućicu u kojoj je i umro.
– Tih prvih dana slobode moj deda Jovan i otac Blagoje zamalo da izgube glave na Jošju. Spasli su ih seljaci iz Draževca. Ali, imanje je oduzeto. Od 150 hektara, ostavili su im samo tri. To su odbili. Kao i tuđu zemlju u Vojvodini. Zašto bih ja rušio nešto što su moji dedovi, moj otac, moji pradedovi pravili? To je kodeks kojeg sam se držao.
Titove oči– Poređali smo se, treba da sačekamo Tita. Ja očekujem visokog čoveka, ogromnog, jakog. Odjedanput se našao ispred mene jedan mali čovek. Jedino što kažem, imao je stvarno čudnovate oči, prodorne, više zelene nego plave. Interesantna ličnost. |
Rođen u Nišu septembra 1942, u školu je krenuo 1949, baš kada se poslednji put proslavljao Sveti Sava. Učiteljica im je rekla da Sava jeste bio prosvetitelj, ali je njegov brat Stefan bio feudalac, vlastodržac i robovlasnik.
– Kako je Sveti Sava podržavao svog brata koji, eto, nije bio komunista, ukinućemo njegov praznik koji nema nikakve veze sa našim komunizmom. To nikada neću zaboraviti – kaže Tanasije. – Mislim da će zlo koje smo sebi naneli i naši praunuci ispaštati.
Kasnije je sa Rastkom Tadićem tumačio lik svetog Save na Svetosavskoj akademiji osamdesetih godina.
– To je bilo prvi put da je jedna predstava igrana u hramu Saborne crkve.
Jedno vreme je Tanasijev otac, agronom, vadio pesak iz Nišave da bi prehranio porodicu.
– Kad pomislim na užasan život moje majke i mog oca pod komunističkim režimom, javi mi se strahovit bes. Hteo bih da pitam zašto su mi tukli oca, zašto je ležao u vodi do kolena, zbog čega? Samo zato što nosi ovo prezime? Ono što ne mogu da mi vrate jeste ta muka koju su preživeli moj otac i majka. I zato sam ogorčen.
Nosili su etiketu narodnih neprijatelja, a on je u Jajcu govorio Titove govore, pred Titom. Ali, nikad ga nisu pustili da učestvuje na sletu. Igrao je u filmovima "Koraci kroz maglu", "Devojački most", "Lager Niš", "Atoski vrtovi", "Sabirni centar"…
Sukob s generalom– Imao sam sukob s jednim generalom pošto sticajem okolnosti stanujem na Novom Beogradu jer u kućama moje porodice u centru Beograda stanuje neko drugi. Pitao sam ga na osnovu čega ulazi preko reda. Tu su bile starice, bile su žene. Kaže, šta se to tebe tiče? Ne možete da uzmete pre mene! Bio sam relativno spreman, bavio sam se raznim sportovima, pa sam to rekao. Ne znam da li je bio naoružan. On se izbezumio, opsovao me je i izašao, verovatno da bi kasnije došao i uzeo to što je hteo. Ali, tada, zbog mene, nije mogao. |
U pozorištu je glumio u dramama Šekspira i Dostojevskog i Siniše Kovačevića, a skoro da nema gledane televizijske serije u kojoj nije bilo Tanasija Uzunovića.
– Igrao sam kod Ognjenke Milićević, Mire Trailović i sličnih, koji su imali dovoljno autoriteta da kažu da hoće baš mene. Kažu da nije bilo crne liste. Nije tačno! Bilo je, i te kako! Bio sam na njoj – kaže.
Dobio je Sterijinu i Oktobarsku nagradu grada Beograda. Ali mu nisu dopustili da recituje za Dan mladosti. Preživeo je operaciju srčanih zalistaka i sva zla.
– Nisam umro, na razočaranje mojih neprijatelja – šali se.
Tokom studija, 32 puta je menjao adresu, jer za njega nije bilo mesta u Studentskom domu, a kuće su im ionako bile oduzete. Pasoš je prvi put dobio tek 1974. godine!
Oženjen je. Ćerka Sofija četvrta je u lozi Uzunovića sa tim imenom.
– Kad je krenula u školu, prvog dana se vratila uznemirena jer je imala neprijatnosti zbog krstića oko vrata. Pokušavam svoju porodicu da održim smisleno i tradicionalno. Nastojim da očuvam svoju sofru, svoju ikonu i u ime Boga, hleb i so u kući – kaže Tanasije Uzunović.
– Ne osuđujem ja čoveka koji je zamenjivao moju učiteljicu i kao dete od devet godina izveo me pred tablu i svima rekao: "Ovo je unuk zelenaša, protiv njih smo se borili." To je samo odraz vremena koje smo mi oberučke prihvatili i omogućili da takvi ljudi dođu do izražaja. Jedan od pisaca koji govori o Titovom vremenu zaista bez ikakvog kompleksa i govori tačno, ne osuđujući nikog je Siniša Kovačević.
– Nikad neću zaboraviti ljudski odnos koji je imao Bojan Stupica. On je takođe bio komunista, bio je Slovenac i veliki čovek. Pošto sam prvo bio u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, morali smo da dođemo pola sata ranije pre probe.
Ako ste nešto pogrešili, išli ste kod Bojana ujutru. Njegova sekretarica Nada Medina kaže mi: "Taso, zove vas Bojan." Ništa nisam pogrešio, što me zove? On je već bio bolestan. Radio je plan za "Bojana Stupicu", za mali teatar. Kaže mi Bojan: "Sačekaj, Bumbar." Tako nas je zvao. U jednom trenutku me je pitao: Jesi li ti iz Niša?
Kao da me je hladnom vodom prosuo. Mogu da se pakujem jer, zaista, moja iskustva su bila takva. Šta ti je onaj ministar? Kažem, deda. Meni je bilo neshvatljivo da lažem, znate. Bojan mi kaže: "Uzunoviću, šta si ti ubledeo, on je bio odličan govornik.
Zvao sam te da govoriš sve Titove govore sa njegovih putovanja." Bilo je otvaranje Doma u Jajcu. I zaista, ja sam naučio te govore. Išli su pored mene i Svetlana Bojković, Miša Janketić, Ljuba Tadić, glumci iz cele stare Jugoslavije su bili. Trebalo je da provedemo 45 minuta sa njim, a ostali smo do četiri sata ujutru. Tito je to voleo.
– Tito i Bojan su bili na ti, to me je iznenadilo. Bio je Kardelj, bila je Pepca Kardelj, sedeli su sa druge strane. Dosta je pušio. Viski su mu samo donosili. A jedan kelner, kako se sagnuo, nije mu bio zakopčan sako, stalno ga je tim krajem sakoa drmao. On pita Bojana: "Je li, je l’ ovo tvoj il’ moj?" Kaže Bojan – to je tvoj. I odjedanput je taj kelner nestao. Nije nestao, sklonili su ga.
Nemac u Šumaricama– Nikad nisam učestvovao u Kragujevcu, u Šumaricama, na svečanostima povodom streljanja, što jeste strašno, mada su istorijske činjenice drugačije od zvaničnih. Jednom me je Stevo Žigon zvao i igrao sam Nemca. To me je pratilo. Igrao sam Nemce i četnike. Igrao sam kod autentičnih ljudi, onih koji su imali snage da kažu – ja hoću njega. Moram da kažem i onda je bilo klanova i bilo je onih koji su bili podobni i nepodobni. |
– Između ostalih, tu je bio i Rodoljub Čolaković. Ne mogu da kažem, voleli su glumce. Pita me Čolaković kako sam naučio. To mi je posao, kažem. Jesi li komunista? Nisam, odgovorio sam.
Pitao me je: Pa kako nisi, što nisi? Ne da mi jedan starac, rekao sam. Ko je taj starac? Otac? Nije otac. A nije tačno, rekao mi je otac, ako budeš komunista, nećeš držati noge pod mojim stolom. Ali, Čolakoviću kažem – ne. Ko je starac? Rekoh, sveti Nikola. I on se nasmeja. Dobro si odgovorio. Bićeš ti jednom dobar komunista. To je veče koje će mi ostati u sećanju dok sam živ.
– Kad sam završio Akademiju, pozvali su me da recitujem za Titov rođendan u Domu omladine, veče pred 25 maj. Podelili su tekstove, u pet sati popodne je bila proba, kažu mi – dođi pola sata ranije da porazgovaramo. Ja dođem. Znaš šta, ti ćeš da dobiješ honorar, samo nemoj da učestvuješ.
Rekoh, kako da ne učestvujem? Da uzmem pare ako ne radim ne dolazi u obzir, nego ako nešto loše radim, dajte da to popravim. Ma ne, kaže, odlično ti to radiš. Preganjamo se pola sata da bi mi na kraju rekao – slušaj, ovi kad su videli ko si, šta si, odakle si, rekli su, briši ovog, ne dolazi u obzir da on učestvuje. Osećao sam se kao da me je polio hladnom vodom ili nekom prljavštinom.
– U sletovima nisam smeo da učestvujem ni kao učenik. To me jeste bolelo, ne samo u tom slučaju, bilo je mnogo slučajeva gde se to manifestovalo na vrlo bedan način. Ja sam se, neću biti patetičan ako to kažem, uzdao u Boga.
– U prvom susretu sa mojom, kasnije prvom ženom, a to mi je prva ljubav, nisam naišao na razumevanje kod njenih roditelja. To je sve od njene majke. Ne toliko od oca, koji je u to vreme bio vrhunski Rankovićev čovek.
Moj stric je ostao u Nemačkoj, a za nas koji smo imali veze sa inostranstvom, sa rođacima, smatrali su da su to veze sa imperijalistima. Međutim, kad su oni počeli da odlaze u inostranstvo, to je već bilo drugačije. Njihova ćerka je studirala jezik. Govorili su joj, šta će ti on, on je bivši čovek, tako da smo se razveli.
– Moja sadašnja supruga je studirala defektologiju. Bila je izvrstan kozmetičar i radila je taj posao. Kad je Sofija bila mala, hteli smo da je damo u obdaniše. U jednom obdaništu na Novom Beogradu video sam da dete sedi u bari, a dve vaspitačice piju kafu.
Ja im priđem i kažem – vidite da vam dete sedi u bari, a one se okrenu i oteraju me u materinu. Opsuju me. I onda sam ja rekao – moje dete ovde neće. Biljana je izvesno vreme radila kod jednog obućara, ali ispalo je da sam ja morao da plaćam njoj da bi ona mogla da radi.
– Mi Uzunovići smo još neprijatelji, a sve što imamo možemo da dokažemo odakle nam. To su generacije Uzunovića sticale 200 godina. Ta takozvana bivša buržoazija, moja majka koja je zakopčana do grla, bili su uzor, u stvari.
Moja majka je govorila mojim sestrama – ne možeš tako da se obučeš, tebe će da gledaju, reći će, vidi ona tera bes. Kad je moj otac trideset i neke godine hteo da vodi moju majku na more, to je bilo tad hit ići, moj deda mu je rekao: "Slušaj, na more idu barabe. Imaš livadu, pa sedi na livadi, vidi kolika je." Nikola Uzunović je govorio – ko drži pare u stranim, u švajcarskim bankama, to je izdajnik države.
A današnji tajkuni, bogataši, naprave šest vila za dve godine. Životni opus jedne porodice za dvesta i nešto godina, oni naprave za dve!
– Glumci su uvek teško živeli. Gluma je težak, odgovoran, mučan i nepriznat posao, neodgovarajuće nagrađen, kako bih rekao. Trudio sam se da svaku ulogu odigram do kraja. Život glumca je mučan, to moram da kažem, mada ima dosta veselih stvari. To nas drži.
