Dve godine nakon te prve otmice aviona o kojoj piše dr Vukosav – Vule Balević, 17. oktobra 1951, u razmaku od samo nekoliko sati dogodile su se dve nove, po svemu vrlo slične onoj iz jula 1949. godine. Tada su tri pilota u dva aviona prebegla u Švajcarsku, u Cirih, gde su zatražili i odmah dobili politički azil.
U pitanju su bili iskusni vazduhoplovni asovi Miša Arsenijević iz Beograda i Ivo Kević iz Virovitice. Poleteli su avionom DC-3 iz Zagreba ka Beogradu, dok je Milan Bjelanović istovetnim avionom krcatim putnika poleteo iz Ljubljane takođe Beogradu pa ubrzo avion usmerio ka Cirihu. A kad je avio-mehaničar Mato Trajber, koji je sedeo među putnicima, pokušao da ga upozori da je skrenuo sa utvrđenog koridora, naišao je na zabravljena vrata. Kako se iz kabine nije javljao ni kapetan Bjelanović, ni mladi navigator Nemanja Litić, koji je sedeo pored njega, Trajber je počeo da lupa na vrata i glasno ih doziva. Odgovor iz kabine je bio nekoliko pucnjeva iz pištolja koji su primirili i Trajbera i preplašene putnike…
U Cirihu, gde je policija i Bjelanovića oberučke prihvatila, bilo je jasno da je u pitanju dogovor i organizacija jer su Bjelanovića čekali i Arsenijević i Kević…
Okršaj nad Beogradom
Otmica jugoslovenskog aviona slična već opisanim dogodila se i nepunu godinu dana kasnije, a zanimljiva je posebno zbog sastava putnika u letelici i kapetana pilota koji se našao na udaru otmičara. I tu otmicu je, naravno, detaljno istražio i opisao vredni dr Vukosav – Vule Balević.
Opet je u pitanju bio avion DC – 3, koji je 27. juna 1952. godine poleteo iz Zagreba ka Puli. Pored grupe turista iz Beča i Linca, u avionu su bili i akademici Aleksandar Belić, čuveni jugoslovenski slavista, tadašnji predsednik Srpske akademije nauka, Siniša Stanković, znameniti biolog, utemeljivač ekološkog pravca u biologiji, tada predsednik Prezidijuma Narodne skupštine Srbije i Ivo Andrić, koji će se devet godina potom ovenčati Nobelovom nagradom za književnost, kao i nekoliko kolega iz Zagreba, Sarajeva i Splita – krenuli u Pulu na sastanak Saveznog saveta za kulturu Jugoslavije…
U pilotskoj kabini nove “male dakote” za komandama je sedeo prekaljeni kapetan Milisav Semiz, pilot pred kojim je takođe išla slava ratnog veterana i neokrunjenog vazduhoplovnog heroja. On je onog krvavog šestoaprilskog jutra 1941. godine, kad se nad još usnulim belim gradom na ušću Save u Dunav pojavio crni roj od 234 nemačka bombardera, u čijoj je pratnji bilo i više od sto opasnih lovaca, uleteo u taj crni smrtonosni oblak na svom malom, još neproverenom i dovoljno nepripremljenom jugoslovenskom borbenom avionu IK-3 je uspeo da obori čak četiri neprijateljska aviona, ali i da se sa svojom izrešetanom letelicom bezbedno prizemlji. Ovaj odvažni Hercegovac, rodom iz Ljubuškog, imao je tada samo 28 godina.
Kad je taj stravični okršaj Davida i Golijata nad Beogradom okončan, od 43 aviona Šestog jugoslovenskog lovačkog puka, na zemlju se bezbedno vratilo njih samo 14, devet “meseršmita” i tri IK-3, ali se, po britanskim podacima, ni 44 nemačka aviona nikad više nisu vratila na uzletište.
I tog 27. junskog jutra 1952. godine u Zagrebu, kada se pojavio na vratima malog aviona, dočekan je aplauzom.
Pretnja pištoljem i nožem
– Sve je, na opšte oduševljenje putnika, izgledalo sasvim normalno – kaže dr Vukosav – Vule Balević – dok popularna “mala dakota” nije dostigla uobičajenu visinu i ustremila se ka Puli. Tog trena, tri putnika su ustala sa svojih sedišta i žurno se zaputila prema pilotskoj kabini i nezaštićenom kapetanu Semizu, kojem su oštro zapovedili da avion usmeri prema italijanskom aerodromu u Forliju…
Semiz se mirno okrenuo i iza sebe ugledao dva tamna otvora cevi pištolja i dugački nož u rukama trećeg otmičara, ali se u trenu pribrao i ostao miran, setivši se da među putnicima ima toliko znamenitih ljudi. Postupio je po naređenju, sleteo u označenu italijansku vazdušnu luku.
I ova otmica bi, da nije bilo upornog Balevića, može biti zanavek pala u zaborav, jer tadašnja jugoslovenska štampa o tome nije ni slova prekrstila, a ni putnici svedoci događaja nisu se pretrgli da to zabeleže, da se zna i pamti:
– Na primer – kaže Balević – ni mudri nobelovac Ivo Andrić, koji je napisao toliko velikih dela, toliko hiljada umnih stranica, o tome što je doživeo tog 27. juna 1952. godine nije zabeležio ni slova, a prelistao sam, mislim, svaki njegov redak, što u Srpskoj akademiji nauka, što u njegovoj Zadužbini u Beogradu, što u njegovoj kući u Herceg Novom.
Ipak, zahvaljujući akademiku Siniši Stankoviću, događaj nije potpuno pao u zaborav. U njegovoj zaostavštini je pronađen jedan njegov kratki osvrt i na to. Na požutelim stranicama njegove sveske “Događaji – 52. godine”, koja se čuva u njegovoj zavičajnoj, porodičnoj biblioteci, stoji, pored ostalog, zapisano:
“Ivo je (odnosi se, naravno, na Iva Andrića, nap. B. S) po sletanju na italijanski aerodrom, od našeg službenog kurira preuzeo svu poštu i dokumenta. U stvari, radilo se o materijalu koji je bio pripremljen za izlaganje na Savetu u Puli. Taj materijal je sakrio ispod svog pulovera i svi smo se ponašali normalno kao u običnim situacijama…”
Hrabrost na delu
Milisav Semiz će se odmah potom proslaviti i u gušenju jedne ustaške pobune do koje je došlo u Čapljini pre konačnog sloma i kapitulacije Jugoslavije, a da ne bi pao Nemcima i Italijanima u ruke, sa grupom pilota je prebegao u Egipat, pridružio se saveznicima i postao pilot britanskog ratnog vazduhoplovstva (RAF). Pri pokušaju da se sa grupom oficira prebaci u Jugoslaviju i priključi partizanima, padobranima su se spustili u reon Novog Pazara. Tu su, međutim, pali u ruke balista ili muslimanske milicije, koji su ih odmah predali Nemcima. Semiz se, izgleda, spasao tako što se predstavio kao Englez, pokazao čak i letačku legitimaciju RAF, pa je deportovan u Nemačku, u neki koncentracioni logor, ali je odatle uspeo da pobegne i nekako se prebaci u Švajcarsku, gde je dočekao kraj rata…
