– U selu ima 140 domaćinstva, u lepim, novim kućama uglavnom žive stariji ljudi. Mladi su u pečalbi, kao što smo i supruga i ja skoro čitav život proveli u inostranstvu. Prema poslednjem popisu, primećen je nagli pad broja stanovnika, jer su mnogi u međuvremenu otišli, a oni koji su se penzionisali kao moja supruga i ja, nisu se vratili i nemaju nameru – kaže naš domaćin, 65-godišnji Milorad – Mile Radivojević, dijasporski penzioner.
Nešto je popravljao oko kapije, kiša mu nije smetala, jer posao ne može da čeka. I danas sa suprugom Mirjanom, koju zovu Seka, živi malo u Srbiji, a malo u Austriji. Neke navike je dobio nasleđem, a neke stekao u Beču i kaže da je ponosan i na jedne i na druge.
Sin ostao u Beču– Naš sin Dragan se oženio i živi u Beču, a ćerka se vratila iz Austrije kada se zaljubila u Srbiji, ali se pre pet godina razvela, pa smo joj kupili stan u centru Petrovca na Mlavi. Zadovoljna je, u međuvremenu se i zaposlila, a mi kao roditelji pomažemo koliko možemo i sinu i ćerki – kaže Milorad dok pokazuje fotografije unuka. |
– Mi smo bili sirotinja, ništa nismo imali. Probali smo da se bavimo poljoprivredom, ali nije išlo i 1971. godine sam otišao sa nekim rođacima u Beč. Kao i većina, planirao sam da ostanem samo onoliko koliko mi je trebalo da zaradim za kuću. Međutim, ubrzo je i supruga došla za mnom u Austriju i onda je sve bilo lakše. Jedino nam je bilo teško što smo decu ostavili u selu kod babe Stevke i dede Živana – seća se Milorad prvih pečalbarskih dana.
Oboje su radili u štampariji po 15 sati dnevno.
– Posle sam prešao u drugu firmu, koja se bavila proizvodnjom žice i tu sam radio 20 godina, a onda sam prešao u treću fabriku, gde sam se zadržao do penzije – priča ovaj vredni čovek.
Supruga je ostala još godinu dana sa njim u Beču, pa se vratila u selo, jer nije imao ko da čuva decu, a i otac joj se teško razboleo. Osam godina su živeli razdvojeno.
– Mile je bio u Beču, a deca, Dušica i Dragan, i ja u Bošnjaku. Kada mi je tata umro 1980. godine, rekla sam Miloradu da ne ide više tako i da se vrati u Srbiju ili ću ja sa sinom i kćerkom doći u Beč. Razdvojenost mi je baš pala teško. Srećom, pametno odlučismo i deca i ja dođosmo u Beč – ubacuje se u razgovor supruga Mirjana.
Mirjana se vratila na isti posao u štampariji, gde je radila još nekoliko godina, a onda je počela da radi kao hausmajstor u zgradi u kojoj su živeli.
– Od tada se nekako sve ustalilo. Deca su krenula u školu, a ja sam posle nekog vremena počela da radim i u bolnici kao spremačica. Primanja su nam se drastično povećala, svi smo bili na okupu, pa je sve nekako bilo lakše – priča Mirjana, dodajući da su se zemljaci u to vreme lepo družili.
– Sve što vidite, od kuće, pomoćnih prostorija do poljoprivrednih mašina, sve smo to mi u Beču zaradili. Neki kažu, slupali smo pare, a ja ne mislim tako, jer ništa nismo imali, a mi volimo Srbiju i planirali smo da se kao penzioneri vratimo. Pre tri godine smo otišli u penziju i uglavnom dosta vremena provodimo u Srbiji – kaže Mile dok nas ponosno vodi u razgledanje svog imetka.
Njemu ni kiša ni tmurno vreme ne kvare raspoloženje.
– Važno je zdravlje i optimizam, pogled u budućnost. Hvala bogu, mi imamo još i vitalnosti i vere u lepše sutra. Nikada nam nije dosadno. U Beču smo naučili da stalno nešto radimo, pa tako i ovde u Srbiji ne stajemo – kaže Mirjana kroz osmeh i dodaje da imaju svinje, kokoške, ovce i sve ono što jedno seosko domaćinstvo podrazumeva.
– Ne znam šta ova srpska mladost razmišlja, ko god ima priliku da ide u inostranstvo trebalo bi da ode. Mi da nismo otišli, ništa ne bismo imali, a danas je situacija u Srbiji još gora. Ništa ne radi, pa nemaš ni gde da se zaposliš, a sve je skupo i sve se plaća – kaže Milorad, koji se sa suprugom u Beču sastaje sa starim prijateljima i evociraju stare uspomene.
Na kontrolu – u Beč– Hvala bogu, zdravi smo, ali za svaki slučaj svaki put kada smo u Beču odemo kod našeg lekara da se iskontrolišemo, zbog godina. Nekako imam više poverenja u austrijske lekare, nego u ove naše, a drugo, u Srbiji se toliko čeka na običan pregled, pa se i zdrav čovek od čekanja razboli – priča Milorad Radivojević. |
