Kada razgovarate sa ljudima kao što je Goran Nikolić, prvo se postidite. Pomislite, meni zdravom i pravom sve nešto teško. Teško da ustanem, da idem na posao, smeta kiša ali i sunce, gužva u prevozu ali i teskoba praznog grada. Smetaju razmažena deca, ali i to što na ulicama više nema dečje graje. A onda upoznate Gorana, 52-godišnjeg generacijskog ispisnika, koji sa 95 odsto oštećenog vida živi i radi punim plućima. Goran preskače životne prepone, trčeći maratone. Bukvalno i metaforički.
Napravio je poduhvat koji pre njega niko na svetu nije učinio – istrčao je 77 uzastopnih, svakodnevnih maratona!
Sam sebi podiže lestvicu, iako je ona previsoka i za one koji i čuju i vide, ali su često slepi kod očiju, zacementirani u glavi i zaleđeni u grudima.
“Menjaj staze, menjaj i ritam, jer kao što rutina ubija ljubav, tako ubija i trčanje. Ne dozvoli da monotonija ubije uživanje”, jedna je od rečenica koju bi mnogi od nas rado potpisali, a koja je deo Goranove autobiografije “Maratonac”.
Čudno objašnjenje
Od 18. aprila do 3. jula ove godine on je u SAD istrčao 77 maratona za 77 dana! I start i završni cilj bili su u srpskom manastiru Nova Gračanica, u predgrađu Čikaga. Prošlo je od tada dva meseca, a Goran još čeka od Ginisove komisije potvrdu da je postigao rekord koji pre njega niko nije. Razlog zašto se tako dugo čeka jeste dužina trajanja poduhvata – 77 dana. Dokaze je prosledio Ginisovoj komisiji, jer nije mogao da izabere opciju kada u postizanju rekorda prisustvuju članovi komisija.
– Treba da obezbedite devizne dnevnice za njihove arbitre. U pitanju su astronomske brojke, bezobrazno visoke. Tako da sam im poslao sav dokazni materija, a to je dži-pi-es sat koji sam uključivao i sakupio parametre. Iz njega mogu da vide rutu, prosečnu brzinu, konfiguraciju terena, utrošak kalorija. Biće im potrebno nekoliko meseci da izvrše uvid i da verifikuju – objašnjava Goran.
Maraton iz 2016, koji je takođe bio za Ginisa, kada je istrčao 55 uzastopnih staza od 42km i 195m, komisija nije priznala. Razlog? Malo je reći – neobičan.
– Rekli su da je konfiguracija terena na kojoj sam trčao bila daleko zahtevnija od konfiguracije terena predviđenog za maraton! Mene je to zbunilo, jer to nisu Olimpijske igre. Mogli su da ustanove novu kategoriju – čudi se maratonac.
Počeli smo priču o rekordima, ali Gorana u suštini oni ne zanimaju. Istrčavanje najteže trkačke staze je samo sredstvo da se skrene pažnja javnosti.
Prvi put, kada je kroz Srbiju, BiH i Crnu Goru istrčao 55 maratona, bio je vođen željom da se promoviše Centar za sport i rekreaciju Iskra.
Podrška konzula
Ovogodišnjih 77 maratona ima za cilj da se sakupi novac za završetak sportske hale Bogoslovije u Kragujevcu. Za vreme boravka u SAD Goran je sa svojom ekipom uspeo da aktivira aplikaciju preko koje su naši ljudi mogli da doniraju novac za ovu plemenitu ideju. Prikupljeno je svega 4.700 dolara. Iznos je simboličan s obzirom na to da je za završetak dvorane potrebno blizu milion dolara.
Ne možemo da ne primetimo da je srpska zajednica mnogo darežljivija kad nastupa jedan prosečan narodnjak, pa pevaljka više dobije u svom dekolteu para nego što je Goran sakupio. Ni Srpska crkva u Americi nije siromašna, pa se postavlja pitanje da li je ona nešto priložila.
Kao gost kojem je crkva bila domaćin i prihvatila ga pod svodove manastirskog krova, Goran nije imao obraza da ih pita da i oni pomognu.
– Manastir Nova Gračanica velikodušno je meni, kamermanu i momku koji se brine o mom zdravlju, obezbedio smeštaj i ishranu. Zaista nije bilo smisla da sprovodimo neki agresivni marketing za prikupljanje novca, jer i sam manastir živi od donacija.
Priča nam kako je Dejan Radulović, tadašnji generalni konzul Republike Srbije u Čikagu, u ranim jutarnjim časovima sa suprugom došao da mu pruži podršku na startu prvog maratona. Od konzula je dobio poziv da prisustvuje jednoj donatorskoj večeri za crkvu.
– Tada sam čuo podatak da su donacije za crkvu mnogo pale i da su sada svega 10 odsto u odnosu od pre tri-četiri godine. Šta se tu dešava – ne znam.
U svakom slučaju, njegov plan je da kao neko ko je postigao vanserijski poduhvat ima pravo da zakuca na vrata mnogih institucija i firmi u zemlji i da zamoli za sponzorisanje završetka dvorane. “Vesti” se takođe priključuju pozivu čitaocima da koliko ko može bude deo ove akcije.
Poziv na solidarnost
U vreme kada je kao dete sa invaliditetom trebalo da izabere profesionalnu orijentaciju, nije imao veliki izbor.
– Ili si radio u telekomunikacijama ili kao maser. Ja sam zaposlio na centrali i razglasnim uređajima u ustanovi socijalne zaštite. Kao neko ko voli pokret i ima potrebu da fizički lepo izgleda, utočište između posla i kuće pronašao sam u trčanju.
Počeo je stidljivo 1985, da bi vremenom povećavao distance i izašao na drum. Ali nije se na tome zaustavio.
– Imao sam potrebu da budem promoter fizičkih i intelektualnih sposobnosti invalida, da pozovem na solidarnost.
U svojoj 52. godini, iza sebe ima i 15 takmičarskih maratona. Najveći broj ih je istrčao u Beogradu, ali je svoj lični rekord postigao pre devet godina u Novom Sadu – 3 sata i 18 minuta.
Antička legenda kaže da je grčki vojnik Filipides, koji je trčao od Maratona do Atine da bi javio o pobedi nad Persijancima, preminuo odmah čim je saopštio lepu vest. Pa kako Goran uspe da se regeneriše posle staze koja iznosi 42km i 195 metara?
– Svako treba da izabere svoju aerobnu zonu. Ili ćete podizati aerobni prag, ili ćete se naći u nekoj zoni koju trčite svaki dan. Aerobna zona je parametar na koji se adaptira organizam i koji određenu aktivnost koju svakodnevno upražnjavate prihvati kao normalnu. Izabrao sam svoje vreme – kilometar za nekih šest minuta. To je tempo koji mi omogućava da trčim svakodnevno. Elitni takmičari trče maraton za dva sata i desetak minuta. Oni ne mogu na taj način da trče više od dva do tri maratona godišnje, jer je to veliki napor za pluća, mozak i srce. U slučaju mog tempa ja mogu da se oporavim za kratko vreme.
Dok ga slušate, hteli ili ne, razmišljate koja je moja aerobna zona. Priča o slabovidom Goranu Nikoliću motiviše da je pronađeno. Ne nužno u trčanju, već u aktivnosti koja nas čini boljim i zadovoljnijim ljudima.
Tandem bicikl
Goran generalno voli sport, a u jednom periodu bavio se vožnjom tandem bicikla. To je vožnja gde napred sedi neko ko vidi, a pozadi sportista koji ne vidi ili je slabovid.
– Bio sam dva puta na svetskim takmičenjima u tandem biciklu pre više od deset godina, ali bez ambicija. Ja nisam za takmičenje, već više da bude promoter – priznaje.
Noge masira ledom
Najteže je oporaviti noge. Za to mu pomaže led.
– Izvuče temperaturu iz mišića, ohladi ih, a dobar je i da ne bi dobili proširene vene – skupi krvne sudove.
Za led, surutku i suplemente kao obavezan deo brzog oporavka znao je i ranije, ali mu je na to posebno skrenuo pažnju vrhunski lekar sa Instituta za sportsku medicinu u Nemačkoj.
Nisam hteo da budem portir
Mentalitet naših ljudi da je što manje radiš to bolje. Jedna žena iz Darosave, odakle je Goranova majka, savetovala je svojoj poznanici da joj sin završi telefoniju.
– “Šta ga briga. Ništa ne radi, samo sedi ko onaj portir u Šamotu” govorila je mojoj majci. A ja mlad i pun energije ne mogu da zamislim radni dan koji mi prolazi u sedenju. Gledam onog portira, pola vekne hleba i salame, nosi špicaste cipele i pantalone na ivicu.
Maska “otvorenih” očiju
Vodio je decu u Švedsku na takmičenje u igri zvučnom loptom. Kako to obično biva, naišli su tamo na ljude iz Srbije, iz Novog Pazara. Njihov sin osnovac imao je stanje vida poput Gorana. Samostalno se kretao pa mu drugari nisu verovali da ne vidi. Preduzimljiva učiteljica je pitala oftalmologa kako da objasni deci koliko Dženan ne vidi. Lekar se prihvatio izazova i napravio naočari koje simuliraju stanje dečakovog vida. Kada je učiteljica drugarima dala naočari da bi se uverili koliko njihov drugar ne vidi, u odeljenju se čuo samo: “Auuu.” Ta maska, kao simulirani prikaz vidnog polja, pojavljuje se i u dokumentarnom filmu “Otvorenih očiju”, posvećen Goranu.
Kako proceniti čoveka
Kako osoba koja vidi svega pet odsto može da trči u masi? Goran nam objašnjava da se kao neko ko ima suženo vidno polje fokuisra na neku liniju i prati je sve vreme.
– Čovek se prevashodno kreće vođen čulom vida, ako to svedete na hardver, on je u mom slučaju ispražnjen 95 odsto, onda u sektoru mozga gde su smešteni svih pet čula, bude dosta mesta da se preostala čula razvijaju. Na račun toga jača čulo dodira, sluha. Slepi ljudi nepogrešivo ljude poznaju po koraku. Lično čoveka nabolje doživljavam po stisku ruke. Kada se šake dobro poklope to znači da ste kompatibilni s nekim. Obratite pažnju, imate ljude kojima nikada ne možete da uhvatite šaku i te ljude treba izbegavati.
Rad umesto fenomena
Goran može istom brzinom da izgovara reči unazad kao kada priča normalno. Ali nije želeo da se takmiči za Ginisa u nečemu čemu sam nije doprineo. Jednostavno, sa tom sposobnošću se rodio, pa i kada ga je slavni Oliver Mlakar svojevremeno zvao u kviz, on je to odbio.
– Nisam hteo da pravim cirkus od sebe. Moji stari su me učili da dok se dobro ne obriše znoj sa čela, nema čime da se ponosite. Tu poruku sam prenosio i klincima na motivacionim govorima.
Ljubav ne pita za veru
Kada se odlučio da završne razrede osnovne škole pohađa u školi za učenike za oštećenim vidom, Goran nije ni slutio da će specijalna škola u Zemunu biti presudno mesto za njegov budući život. Tu je upoznao devojčicu Rukiju. Ljubav je brzo buknula između dvoje mladih. Problem je bio što je Rukija Albanka, muslimanske vere. Ne za dvoje mladih i zaljubljenih, već za njihove roditelje. Njeni roditelji stanovali su u centru Beograda, ali su bili sputani strogim pravilima muslimanske vere svojih porodica iz Dragaša. Nikako nisu pristali da njihova ćerka bude u vezi sa Srbinom pravoslavcem.
– Moram da kažem, ni moj otac nije bio oduševljen. U lice mi je rekao, čak i pred Rukijom; “Pa ni moj čukundeda se nije poturčio u vreme Turaka, a ti jesi.”
Kada je Rukija prvi put pobegla kod Gorana, devojčin otac je zvao policiju.
– Roditelji su je vratili uz pomoć policije uz adut da se krši njihovo običajno pravo, drugi put kada je ponovo pobegla iz, praktično, kućnog pritvora, policija nije htela da interveniše – priča Goran.
Ona je imala nepunih 18, a on nepunih 19 godina kada su se uzeli.
– Često sam sklon da poverujem da ljubav ne bi ni opstala, a možda nije ni normalno da opstane ono što se tako rano desi, ali bila je zabranjena preko svake mere. Možda je današnjim mladima teško shvatljivo jer se momci iz jugozapadne Srbije masovno žene Albankama iz Albanije i sada se to pretvorilo u biznis. Ali to je bilo vreme posle albanskih demonstracija na Kosovu, kada se već osećao miris baruta – priča Goran.
Ali i tako mladi, omeđeni navikama i patrijarhalnošću roditelja, bili su odgovorniji od većine vršnjaka.
– Ona je imala poverenje u mene, a ja sam morao da preuzmem punu odgovornost svestan da je rizikovala da izgubi celu porodicu. I kako je bilo tada tako je mora da ostane do kraja. Možda je tada i zasejan taj neki maratonski gen kod mene – ono što počnete morate da završite – filozofski razmišlja Goran.
Posle dve godine braka dobili su sina Nenada, a babe i dede sa obe strane su “legle na rudu”. Rukija sada radi u ustanovi socijalne zaštite, u kojoj je Goran nekada radio, dok on sada radi u Kući sporta, u okviru Sportsko-privrednog društva Radnički.
Prednost ranog ulaska u brak i ta što će početkom sledeće godine dobiti i unuče.
I u Kanadi bili nemoćni
U Goranovom oku nije formiran deo tkiva još u fetusu majke. Vođeni roditeljskom željom da pomognu sinu, Nikolići su porodično otputovali u Kanadu kada je Goran imao šest godina. I u dalekoj Kanadi lekari su im saopštili surovu istinu da dečaku ne mogu da pomognu.
– Majci je tu prestala ambicija da ostane u Kanadi, dok je otac, iskusni električar, video ovu zemlju kao stvorenu za biznis. Tako su se razišli. Otac je ostao, a majka se sa mnom i mlađom sestrom vratila u Srbiju.
