– Bila je lepa ona Jugoslavija. Niko nikoga nije pitao odakle si i ko si. I dijaspora je bila lepa, a sada pala na niski nivo. Sve je manje naših ljudi. Pa, i moji sinovi su Francuzi. A ja uvek kukao za svojom zemljom. Noge mi ovde, srce tamo. Zbog ljubavi prema matici mnogo sam ulagao u novine i knjige, a mogao sam pet kuća da sagradim. Ne žalim, a malo i žalim.
Nabrao je Georgije 77 godina. Krajišnik sa Korduna, iz Gornjeg Skrada, 1965. godine došao u Francusku.
Poseta matici naterala suze
– Tokom avgustovske posete Samoboru prvi put sam, nakon 30 godina, video sestru Gojku (83). To se ne može opisati. A na Kordunu, u selu Veljun, bio vašar, sreo sam neke starine, zapevali smo ličke ojkače: "Pošla cura na prelo, izgubila vreteno". Evo, čim se setim, odmah mi suze jurnu – priznaje Georgije.
– Krenuo da nađem ženu koja mi je pobegla kod Hrvata pa 42 dana nisam znao gde je, a kad sam je našao, obradovala se, ali nisu u porodici, govorili su: "Nisi više moja sestra, nisi više moj brat" – otpočinje Georgije.
Duga je to priča, a Janju, s kojom se razišsao "zbog dijasporskih klubova" opisao je u svom romanu "Tako je to bilo".
– Bavio sam se bravarijom, imao sam firmu i zaradio. Janja mi rodila dva sina, Đorđe danas ima 52, Saša 42 godine. Majka im Hrvatica, za vreme rata privukla ih sebi, godine su prošle dok su otvorili oči – otkriva Georgije.
A trebalo je da prođe 12 godina dok se uključio u milje zemljaka.
– Prva stepenica bio je klub Jugoslavija i slabo je radio. Hteo sam da se nešto promeni, zaključim da je folklorna sekcija prava stvar, priložim 500 franaka. Žena sazna, viče: "Kuku, lele, dao si nepoznatim ljudima 500 franaka".
On ne reaguje, seća se:
– Od tada sam pravi dijasporac. Sakupio sam i svoj mali muzej. Ove fotografije na zidu beleže 35 godina dijasporskog života u Parizu. Izmislio sam i Georgiku, mešavinu ćirilićno-latiničnog pisma, trebalo je to da bude fenjer pomirljivosti Srba i Hrvata. Ni danas ne odustajem od toga. Da je prošlo, Jugoslavija se ne bi raspala.
U nastavku, na putu borbe za očuvanje Jugoslavije u Parizu pokreće novinu "Vizija".
– Izašlo je 14 brojeva u 1982/83 godini. Tu sam objavio moju georgiku, a neki dr Rajko Igić je prisvoji i nazove "Slavika". Ma, da ga ubiješ!
Ne zaustavlja se Georgije. Objavi i tri ljubavna romana: "Lejla i njena magija" (na srpskom i francuskom), "Fatalna zmija" i "Tako je to bilo".
Ljutnja na KSC
– Ljut sam na Kulturni centar Srbije. Mnogo sam učinio za njih, a ovaj novi KC me nikad nije pozvao na bilo kakav skup ili manifestaciju. Kratka im pamet, ne misle da se sve okreće i da na svakoga dođe red – ogorčen je Georgije.
– Najbolja mi je knjiga "Srpski budilnik" u kojoj sam se urotio protiv svih lopova na vlasti. Na štampanje čeka "Ljubavna avantura". Svugde ja usolim mnogo ljubavi, ima i erotike. Nekad sam bio dobar ljubavnik. Slatke su to uspomene. Zbog Lejle, oboje smo mogli da izgubimo glavu. Njen greh je što je prekršila islamski zakon, a moj što sam je upecao – navio se Georgije.
Skoro ne dišući, u svom sobičku pokazuje kamaru fotografija, ima ih oko 20.000, ima i 100 video-kaseta od po četiri sata, snimci o Miloševiću, "Oluji", bombardovanju Srbije, Rambuje…
– Noć i dan sam to skidao sa TV ekrana. Ako nekome treba – pokloniću mu.
U bivšoj Jugoslaviji i onome što je od nje ostalo, nije bio 25 godina, protekli avgust mu je bio prekretnica.
– Moj Kordun, Hrvatska, Srbija. Video sam sada lepu zemlju i ogromno bogatstvo. Ravnice između Zagreba i Beograda mogle bi da hrane celu Evropu, a tamo kukaju da nema hleba. Neka to daju Kinezima, oni će od toga hraniti celi svet – analizira Georgije.
Dalja priča teče ovako:
– Ljut sam na mnoge, pa i na politiku Francuske. Postali su marionete Amerike, ulizivači, da oprostite, dupelisci.
Opredelio se za ovakav stav:
– Kako ko, a ja bih pohvalio premijera Vučića. Mislim da ima smisla za politiku, ima u sebi nešto predsedničko.
