Upornost hrvatskih ratnih veterana i invalida, koji već dvadesetak dana kampuju pred svojim ministarstvom, zaokupila je pažnju i diplomatskog kora u Zagrebu, koji u svoje centrale svakodnevno šalju izveštaje o toku protesta i mogućih političkih posledica koje izaziva na ionako podeljenoj hrvatskoj političkoj sceni.
Navodno ih u celoj situaciji najviše čude poruke mržnje koje dolaze iz veteranskog šatora i koje Hrvatsku mogu ozbiljno destabilizovati.
No, poslednji potez iz redova boračkih udruženja, podnošenje krivične prijave protiv premijera i njegovih ministara zbog "nepoštivanja odluke Ustavnog suda o postavljanju dvojezičnih tabli u Vukovaru", najbolje govori da diplomatskoj začuđenosti nema mesta. Naime, ako je za "vukovarsko čekićarenje" bilo razumevanja u najvišoj sudskoj instanci u kojoj su sudije pokazale višak osećanja za svoje ratne veterane, tako što su relatizovale ustavnu normu o pravima srpske manjine, čemu se sada čuditi politici koja se iz institucija preselila u šator i na ulicu.
Vlada u Zagrebu pokušava odobrovoljiti boračku populaciju tako što vođama bunta otpisuje kredite i preko noći otvara bolnicu za ratne veterane, što je pod šatorom oberučke prihvaćeno, ali intenzitet protesta nije nimalo otupilo. "Hrvatski branitelji" ostali su do daljnjeg pod šatorom, gde vrte krunicu, pevaju ustaške pesme i vređaju državne predstavnike. Gotovo je tragikomično gledati najviše državne predstavnike kako na noge dolaze pobunjenim ratnim invalidima i u njihovom se šatoru izlažu uvredama i poniženjima.
A gotovo je nemoguće oteti se utisku da to nisu i zaslužili jer nikada nisu imali petlje, a možda ni uverenja da svojim talibanima konačno kažu prostu istinu – da država koju tako gorljivo prisvajaju nije nikakvo čudo nastalo njihovom zaslugom, već ju je, kao i druge na ovim prostorima, iscrtala Badinterova komisija, po čijem je nalogu donesen i ustavni zakon kojim su garantovana i prava Srba u Hrvatskoj, na koja sada "branitelji" jurišaju čekićima.
A vlast na to mlako reaguje, umesto da im objasni da upotreba ćiriličnog pisma i u Vukovaru nema nikakve veze s "dostignućima Domovinskog rata", osim ako ona ne podrazumevaju fizičku eliminaciju Srba.
Umesto toga, svi su u čudu. I aktuelna vlast i strane diplomate. I čekaju šta će iznedriti ta nova "braniteljska revolucija", u presudnoj meri dizajnirana po NDH uzoru čišćenja Hrvatske od Srba, a koju je prvi hrvatski predsednik Franjo Tuđman dosledno provodio.
Hrvatski "branitelji", 20 godina od završetka rata, izašli su na ulicu da tu, po njihovom uverenju, presudnu odrednicu "Domovinskog rata" samo još pojačaju. Oni su se borili za Hrvatsku bez Srba, Jugoslovena, komunjara, a zbog masovnog "posttraumatskog sindroma" oni im se sada pričinjaju na svakom koraku.
A na hrvatskoj političkoj sceni ni danas nema doktora koji bi dijagnostifikovao njihovu bolest. Pogotovo izvor zaraze, koji ne treba tražiti pod šatorom i na ulici, već u "začuđenim" institucijama, pa i nekim ambasadama u glavnom gradu Hrvatske.
