Toliko petljanja i laži kojima su se služili svedoci tužilaštva primetili bi i pravni amateri a kamo li najviša sudska instanca koja ako i ispravi nepravdu takav epilog ove sudske farse neće Radi Miljeviću vratiti njegovo zdravlje. Pod terorom očigledno dirigovanih svedoka i valjda ratnčki raspoloženog sudskog veća – jer kako drukčije protumačiti činjenicu da je Vrhovni sud u svojoj odluci o ponovljenom suđenju gotovo potpuno dezavuisao te sudije – Rade Miljević je završio u bolnici sa teškom dijagnozom upale srčanog mišića. Tamo se nalazi već četiri meseca.
– Pitam se zato, ako zdrav nije izdržao tu silnu mržnju kojom su ga za vreme dosadašnjeg suđenja obasipali svedoci tužilaštva kako će nešto slično tome izdržati ovako teško bolestan – očajna je Mara Miljević dok govori ne samo o Radinoj već i golgoti cele svoje familije.
Kaže da je Rade sedam godina dolazio u Glinu i pripremao sebi i svojoj supruzi povratak. Niko ga u tih sedam godina nije dirao sve dok jednog dana pred njegovu kuću nisu došli hrvatski policajci koji ga tog trena tamo nisu našli. Kad su radnici koji su radili na kući Miljevića rekli Radi da su ga je tražila policija sam je otišao u policijsku stanicu da se interesira zašto su ga trebali. «Zašto me tražite»?, pitao je Rade, a oni su mu odgovorili: «Videt ćeš», te ga koju minutu kasnije uhapsili i strpali u zatvor.
– Naša unučad, a imamo ih četvero, sa sinovljevom i kćerkinom familijom žive u Srbiji, stalno pitaju, gde je deka, zašto ga nema, a mi… Kako da im kažemo da je deka u zatvoru. Ne zameraju mu što ga već četiri godine nisu videli jer primećujući suze u očima nas starijih veruju da deka nije kriv zbog toga što ih ne posećuje – jecajući govori Mara o tragediji svoje porodice, dok u ruci drzi svoju i Radinu sliku sa unučićima i unučicama.
Presuda Vrhovnog suda Hrvatske u korist novog suđenja Radi Miljeviću tako je sročena da bi čak i najveći pravni laik mogao zaključiti kako bi čitavo sudsko veće koje je sudilo i presudilo Radi Miljeviću – trebalo doslovno proterati iz sudnice. Vrhovni sud najpre konstatuje da Radi Miljeviću uopšte nije dokazan ratni zločin i onda podseća na detalje te sudske farse.
Taj čovek je inače osuđen na temelju optužbe da je iz glinskog zatvora izveo četvero Hrvata koji su nedugo nakon toga ubijeni, a Vrhovni sud konstatuje:
"Ostala je neutvrđena činjenica, da li je osoba koja je ušla u krug zatvora i izvela zatočene civile doista bio optuženik". Uz to idu i detalji koje su Vrhovnom sudu podastrli Miljevićevi advokati, Zorko Konstanjšek, Domagoj Rupčičh i Veljkio Miljejvić i na temelju kojih. Vrhovni sud potpuno prihvaća sledeća zapažanja: Prvostepeni sud se nije bavio iskazom svedoka Pavla Štajduhara u onom delu kada je ovaj izričito napomenuo kako ne može sa sigurnošću tvrditi da je upravo Rade Miljević osoba koja je 20. septembra 1991. godine iz zatvoru u Glini odvela zatočen civile.
Zatim sledi i citat Štajduharovog iskaza na suđenju: «Ja nikada nisam tvrdio da fizički prepoznajem ovđe optuženog Radu Miljevića kao osobu koja je ušla u krug zatvora…». Sud je prihvatio i sugestiju Miljevićevih advokata da ozbiljno uzme u obzir i činjenicu da je isti taj svedok ranije Radi Miljevića opisao kao lice koje je imalo kosu plavo–braon boje, kao «lavlja griva», kako je rekao, a Miljevićevi advokati su fotografijama iz tog vremena dokazali sasvim suprotno od toga, da je Miljević tada imao kratko ošišanu crnu kosu i prve znakove ćelavosti. Vrhovni sud zatim prihvaća i ocjenu o nekim kontradikcijama u iskazima pojedinih svedoka koje se čak i iz aviona mogu videti.
Svedok tužilaštva Zoran Kotnik izjavio je na sudu da je za Radu Miljevića saznao od Mladena Benete, a Mladen Beneta je najpre rekao da se Miljevića uopšte ne seća, te kasnije u glavnoj raspravi izmjenio svoj iskaz i izjavio da je Miljevića tog dana, kada su odvedeni pomenuti Hrvati, video tri puta kako iz glinski zatvor dovodi i iz njega izvodi Hrvate. Međutim, ni jedno tako frapantno razilaženje u iskazima i tako duboko skakanje u sopstvena usta sisački Županijski sud nije prihvatio kao razlog da barem malo posumnja u iskrenost takvih svedoka.
Vrhovni sud isto tako postavlja pitanje, zašto sisački Županijski sud zanemaruje činjenicu kako u Dnevniku straže, Popisu zatvorenika i Dnevniku zaposlenog u zatvoru Stanka Palančana piše da je, dana 20. septembra 1991. godine pomenute Hrvate iz glinskog zatvora odvela u Knin vojna policija.
Tome valja dodati i da je prihvaćena od strane najviše hrvatske sudske instance i primedba Miljevićevih advokata o neodrživosti navodno krunskog dokaza protiv Miljevića jer ga tužilaštvo oslanja na svedočenje Pavla Štajduhara, Ivice Perkovića i Ivana Turudića koji su, kako su rekli, čuli ime Rade Miljević koje je, nastavak je tog njihovog svedocenja, izgovorila osoba koja je prethodno pokucala na vrata zatvora pre nego što je navodno iz njega izvela cetvoricu ljudi.
Vrhovni sud obara presudu protiv Miljevića i konstatacijom da sisački Županijski sud u ni jednom momentu nije dokazao da je postojao dogovor između Miljevića i onih koji su odvedene ljude ubili. "Sud se nije bavio ovom odlučnom činjenicom niti je utvrdio da li je osoba koja je kucala na vrata zatvora i izvela četvoricu Hrvata znala da ih izvodi upravo zbog likvidacije", zapisano je u rešenju Vrhovnog suda.
