Veliki deo hrvatskog rimokatoličkog klera, a pogotovo krajnja politička desnica, nisu imali simpatija za preminulog papu Franju. Ali, obični vernici u Hrvatskoj tuguju za njim jer im je bio blizak.
Dan žalosti u Hrvatskoj proglašen je za subotu, kada je planiran sprovod pape Franje u Vatikanu. Pa ipak, nije sav javni odjek u toj zemlji obeležen pijetetom, a ni žalošću. Možda bi bilo preterano reći da se mnogi u Hrvatskoj raduju smrti tog poglavara Rimokatoličke crkve, ali postoji verovatno značajan broj onih kojima je na neki način laknulo.
To su pre svega grupe naklonjene ekstremnim etnodesničarskim gledištima, a među njima posebno mesto zauzima viši kler. Uz čisto svetovne političke desničarske ekstreme, upravo je, naime, sveštenstvo bilo glavna papina opozicija u Hrvatskoj.
To ovih dana ne izbija izrazito u prvi plan, mada se u medijima redovno spominje kao nesporna činjenica. Franju su tokom godina njegovog pontifikata često otvoreno kritikovali, a još više napetosti generisano je indirektno, npr. gostovanjima visokih sveštenika u Hrvatskoj.
Tog papu hrvatski biskupi doslovno nijednom nisu pozvali da poseti njihovu zemlju. To deluje nezamislivo, kad se ima u vidu koliko su bile slavljene uzastopne posete Jovana Pavla II. Ipak, sve to je i logično ako se zna da su zauzvrat u goste pozivani razni Franjini sveštenički oponenti iz Evrope i sveta.
“Neće mu oprostiti ljudskost”
– Nema puno tajni u vezi odnosa pape Franje i jednog dela hrvatskog višeg klera. Pre svega, on je bio apsolutno protivan ovdašnjoj dominantnoj etnoreligijskoj matrici koju odlikuje mešavina etnototalitarizma i etnoklerikalizma – kaže za DW Branko Sekulić, teolog i predsednik Instituta za teologiju i politiku. On je poslednjih godina dosta komentarisao crkvene prilike.
Ali, kako dodaje, s druge strane nije tajna ni to da su gotovo sve Franjine dogmatske odluke, u crkveno-katoličkom smislu, bile sasvim konzervativne, ostajući tako praktično na ranijim pozicijama Vatikana.
– On je pritom, na neki način, dozvolio katolicima da misle da i oni ljudi koji odudaraju od uobičajenog “vatikanskog profila vernika”, imaju pravo da postoje unutar crkvenih okvira. Ukratko, on je bio veliki, jer je pokazao ljudskost. A upravo mu tu ljudskost mnogi oprostiti neće – kaže Sekulić.
A to su, prema njegovu viđenju, oni koji slede „ne ekumenski, već ekonomski momenat“, oni kojima dominira „ne Hristov, već krstaški sentiment“.
Šta je za takve bio papa koji je otvorio vrata marginalizovanima i potlačenima, bilo po rasnoj, etničkoj, rodnoj, polnoj, statusnoj i nekoj drugoj osnovi?
Neslaganja oko Stepinca
– Samo neprijatelj – uveren je Sekulić. “Jer je (papa Franja) naprosto bio ‘loš za biznis’ koji se odvija po principu političkog i religijskoj fundamentalizma. Kao takav, (taj biznis) je dobrim delom i ključna privredna grana crkve na ovim prostorima – ne samo katoličke, već i pravoslavne.
Od konkretnih momenata koji su se isprečili između pape Franje i nižerangiranih mu kolega u Hrvatskoj, istoričarka Crkve i teološkinja Ana Mari Grinfelder izdvaja predmet nesuđene kanonizacije kardinala Alojzija Stepinca. Štaviše, papa je za partnera u reviziji Stepinčeve biografije i valorizovanju njegovog delovanja u Drugom svetskom ratu, kao i saradnje s ustaškim režimom, pozvao – Srpsku pravoslavnu crkvu.
– Nakon rata je kardinal prošao kroz određenu patnju – dodaje Grinfelder, „što treba uzeti u obzir. Ali i ja smatram da njegov ukupni put ne nudi baš uzornu sliku svetosti.“
– Malo je reći da mu to neki u Hrvatskoj nisu zaboravili – kaže ta dugogodišnja austrijsko-hrvatska hroničarka Crkve. Ona pored toga smatra da Franjina reformistička nastojanja nisu pustila korene u Hrvatskoj. „To je vidljivo već i po imenima, pa izuzev Mate Uzinića ne vidim nekog višeg pripadnika klera koji ima sličnosti sa papom Franjom.“
Pritom, naglašava Grinfelder, veliku ulogu u svemu tome imaju i nunciji poslati iz Vatikana. „Sadašnji nuncij, Đorđo Lingva imao je u svom ranijem delovanju velike zasluge u Libanu, pri mirenju različitih hrišćanskih struja“, podseća Ana Mari Grinfelder. Ali zaključuje: „Ipak, u Zagrebu se na neki način utopio u sivilo.“
Istovremeno se „mora priznati i da se Kaptol muči s nedostatkom većeg i kvalitetnijeg izbora ljudi, što je problem u gotovo čitavoj Evropi“.
A sada se kompletna Rimokatolička crkva nalazi pred izborom novog prvog čoveka. Pretpostavlja se – ako se držimo neformalnih najava – da će to biti rešenje koncepcijski relativno daleko od Franjinog lika i dela. Time će neki u Hrvatskoj svakako biti zadovoljni, ali obični vernici ovih dana naočigled tuguju za njim – papom koji im se približio toliko da to nije podnosio ni veliki deo Crkve.
