Može li hrana da pomogne u procesu tugovanja kad smo imali smrtni slučaj u porodici?
Dobra ishrana važna je posle doživljenog stresa od smrti bližnjeg – ali gubitak želje za hranom tokom ožalošćenosti je uobičajen, piše BBC.
U prvobitnim stadijumima šoka posle ožalošćenosti, često dolazi do iskonske bori se-ili-beži reakcije, zbog čega gubimo apetit, kaže Lisa Šulman, profesorka neurologije na Univerzitetu u Merilendu, u SAD.
Mozak blokira najbolnije uspomene
Zbog svog bolničkog rada, profesorka Šulman bila je upoznata sa pitanjima okončanja života – uprkos tome, bila je šokirana poteškoćama sa kojima se susrela nakon smrti muža Bila, što ju je navelo da napiše “Pre i posle gubitka”, knjigu o tugovanju i mozgu.
Želela je da razume uticaj koji tugovanje vrši na telo – i kako hrana tu može da pomogne.
Kad doživimo traumatični gubitak, mozak počne da se ponaša kao nekakvo obezbeđenje, kaže profesor Šulman, blokirajući naše najbolnije uspomene i propuštajući samo ono što smo sposobni da obradimo emocionalno.
“Dok tugujemo za nekim, to je kao da postoji ćebe – ili prostor – između nas i okruženja, a ono prigušuje naša čulna iskustva”, kaže ona. “I mislim da je vrlo verovatno da to obuhvata poteškoće u uživanju u nijansama ukusa hrane.”
“Moramo da prigrlimo nazad uspomene”
Da bismo se oporavili, moramo postepeno da prigrlimo nazad uspomene, kaže profesorka Šulman, a hrana može da odigra veliku ulogu u tome.
“Da bismo ostvarili napredak, možemo da iskoristimo hranu da nam pomogne. Ja bih se usredsredila na hranu koja ima veće značenje i priziva upravo te uspomene. Što se mene lično tiče, vratila sam se receptima koje je moj muž tražio – to mi je poslužilo kao uteha.”
Ideja o ponovnom povezivanju sa mrtvima preko hrane nije nova. U Starom Rimu, na primer, bilo je uobičajeno ugrađivati kanale od vrhova grobova sve do kripti, omogućujući tako ožalošćenima da sipaju hranu i vino pravo u usta mrtvih da bi ih nahranili dok ovi čekaju zagrobni život.
Hindusi jedu vegetarijansku hranu tokom 12 dana zvaničnog tugovanja.
U Japanu – primarno budističkoj zemlji – u porodičnom domu održava se bdenje poznato kao tsjuja. Ključna za ceremoniju jeste fotografija pokojnika, uz činiju pirinča sa parom štapića za jedenje koji stoje uspravno pobodeni u zdeli.
A u Meksiku je izdašna hrana, kao što je složeni, bogati ili slatki mole sos, glavna tokom novenarija, devet dana tugovanja čitave zajednice.
Prečesto se tugovanje doživljava kao nešto abnormalno, a ljudi se požuruju da “nastave sa svojim životima” – umesto da im se dopusti da stvore vlastite rituale sa hranom, omogući im se da održe odnose sa mrtvima, što ionako nudi najbolju priliku za zalečenje.
